Америка признаје искључиво Олимпијске игре као такмичење у кошарци и само том приликом шаље своје најбоље играче. Репрезентација Аргентине са Мануом Ђинобилијем на челу последњи је тим из остатка света који је успео да се домогне златне медаље на Олимпијским играма у Атини 2004. године – после тога су амерички кошаркаши владали на Олимпијадама. Тренутно, међутим, има све више репрезентација које могу да парирају најбољем тиму САД, пре свега због тога што је у последњих пет година у НБА лиги настала генерација играча који нису рођени у Америци, а представљају оно најбоље што Америка тренутно има. Да ли је време да се организује утакмица најбољих играча САД и остатка света, и ко би изашао као победник?
Кошарка је као спорт настала у Америци још давне 1891. године када је универзитетски тренер Џејмс Нејсмит осмислио начин да забави студенте током зимских месеци када нису могли да се баве другим спортовима. Први пут се кошарка на Олимпијским играма појавила 1904. године у Сент Луису као пробни спорт, а на Олимпијади 1936. године у Берлину постала је “званична”. Све до 1972. године и игара у Минхену, репрезентација Америке доминирала је у кошарци. Тада је тим Совјетског Савеза победио у финалној утакмици поготком Александра Бјелова у последњој секунди, резултатом 51:50. У 20 такмичења на Олимпијским играма, тим САД је само четири пута остао без златне медаље. Године 1980. услед бојкота игара од стране западних држава због совјетске агресије на Авганистан, САД нису учествовале на турниру који се играо у Москви.
Тада је први и последњи пут репрезентација Југославије освојила златну медаљу. Након 1988. године и пораза од СССР-а у полуфиналу, Американци су одлучили да на Олимпијске игре шаљу професионалне играче, свесни да су у међувремену изгубили примат и да је остатак света напредовао у игри коју су они измислили.
Премијеру такозваног “дрим-тима” гледали смо 1992. године у Барселони. Од тада, једино је Аргентина са сјајном генерацијом коју је предводио Ману Ђинобили 2004. године у Атини успела да преотме златну медаљу победивши САД у полуфиналној утакмици, а касније у финалу и Италију. Ипак, разлика између америчког тима и водећих репрезентација на свету, у које убрајамо Шпанију, Француску, Аустралију, тим Србије када је комплетан и Канаду, из године у годину је све мањи. Напредак играча који годинама играју у НБА лиги а нису рођени у Америци омогућава да се тај јаз смањи. Водеће репрезентације ван САД сада у сваком тренутку имају могућност да на терен изведу прву петорку састављену искључиво од играча који играју у НБА лиги.
Организација утакмице
У будућности ће се та предност додатно смањивати из простог разлога што НБА лига узима у своје окриље све најбоље играче из остатка света, а у тој игри бројки САД не могу да победе. Тако смо већ сада дошли до тога да у НБА лиги у последњих пет година имамо најбоље играче регуларног дела (МВП) који нису рођени Американци. Можда је дошло време да се одмере снаге у једној утакмици где би се најбољи играчи рођени у САД састали са најбољим тимом састављеним од играча ван Америке.
Већ дуже време се говори о могућности да се оваква утакмица организује, на радост великог броја љубитеља кошарке. Да бисмо присуствовали једној правој такмичарској утакмици, морали би се подићи улози, пре свега финансијски, па потом и маркетиншки. Нико од играча нема жељу да се жртвује на терену ако постоји могућност да се повреди и ризикују своју каријеру. Потребно је да се посебно осигурају услови за одигравање уз обилну финансијску компензацију за играче. Такође, накнадно изграђени его који се посебно гаји у НБА лиги било би тешко обуздати и од толико добрих играча саставити два тима.
Уколико се у томе не успе, настаје проблем који гледамо у последњих десетак година при организацији ревијалне утакмице Исток–Запад на Ол-стар викенду. То више не личи на спорт, већ искључиво на циркуску представу, нема праве кошаркашке игре. Све се своди на атрактивна додавања и закуцавања уз бесомучно шутирање тројки, и то без одбране и организованог напада. Остаје нам да се забавимо избором играча који би представљали тимове у тој засад тешко изводљивој утакмици.
Тим Света
Тим света има изразиту предност на центарској позицији. Последња два најбоља играча регуларног дела НБА лиге су Никола Јокић и Камерунац Џоел Ембид, који су тренутно убедљиво најбољи центри у лиги. Никола Јокић свакако улази у прву петорку. На месту високог крила је неприкосновен Јанис Адетокумпо, грчки играч који је пореклом из Нигерије – двоструки узастопни МВП и најдоминантнији играч у НБА лиги. Од остала три места, позиција ниског крила у првој петорци света намењена је Аустралијанцу Бену Симонсу. Нестабилан играч, али неоспорно један од најбољих на својој позицији у лиги. На месту бека шутера тим света има двојицу сјаних Канађана, Џемала Мареја и Шаја Гилгиуса Александера. Предност дајемо Мареју, пре свега због сјајне сарадње са Јокићем. Лука Дончић је неприкосновен на месту плејмеркера у тиму света.
Тим САД
Ентони Дејвис као најбољи дефанзивни центар НБА лиге сигуран је на позицији центра, као и Кевин Дурент као најбоље високо крило у НБА лиги. На месту ниског крила у тиму САД морамо дати место Леброну Џејмсу, најбољем стрелцу НБА лиге у историји. Девин Букер је тренутно најбољи бек шутер у НБА лиги и заслужује место у стартној петорци пре Џејмса Хардена, који је прошао свој зенит. Стеф Кари, као један од најбољи шутера у историји НБА лиге, употпунио би прву петорку САД.
Ко је бољи?
Поређење по позицијама између тимова САД и остатка света прилично је незахвалан посао. Као што смо нагласили, тим света има изразиту предност на центарској позицији, али гледајући прву петорку Америке, та предност не изгледа као таква да би могла да донесе преко потребну надмоћ. Искуство које играчи прве петорке САД-а имају свакако је далеко већа од тима остатка света. Леброн Џејмс, Стеф Кари, Кевин Дурент и Ентони Дејвис имају заједно 11 титула првака НБА лиге, док прва петорка остатка света има само три освојене НБА титуле. Тренутна инспирација сваког од играча из ова два тима може да донесе превагу потребну за победу, али не треба заборавити да су Стеф Кари, Леброн Џејмс и Кевин Дурент већ у позним играчким годинама и свакако више нису толико доминантни као некада. За разлику од САД, прва петорка света је састављена од играча који су у најбољим кошаркашким годинама. Дужа клупа тима САД може донети благу предност у овом мечу.
Ако бисмо судили по форми коју су набројани играчи показали током претходне НБА сезоне, тим света је у предности. Никола Јокић и Џемал Мареј представљају најбољи спој у лиги.
Лука Дончић је други најбољи стрелац у НБА, одмах иза Ембида, док је Адетокумпо неприкосновено најдоминантнији играч у лиги. Судећи по томе, тим остатка света је тренутно бољи, а то је нешто што се никада у историји НБА лиге није догодило. Американци губе игру против остатка света искључиво због тога што су све што је најбоље довели код себе. Напредак светске кошарке кроз НБА лигу је неповратан процес. Једно је сигурно – ако у блиској будућности дође до овог занимљивог сусрета, то би довело до окупљања најбољих играча на свету у истом тренутку, а свакако би сви прави љубитељи кошаркашке игре уживали.
Алекса Алексић
Извор: Портал Време
