Бранка Миљковића сврставамо у ред наших најбољих песника. Уз његово име није случајно придодат опис „принц поезије“. Онако како је наш песник разумевао и објашњавао поезију мало ко би могао да изведе на сличан начин. Један од разлога због којих је његова поезија врло посебна огледа се и у томе што Миљковића краси знање из филозофије. Отуда већ наслућујемо да у дела настала из његовог пера улази и цео један свет више. Миљковић ће се као филозофски песник дубински и темељно посветити питањима актуелним још у време старе ере, о којима ће писати на један комплексан, али истовремено и прецизан начин. Он ће се, посвећивањем пажње тим увек присутним питањима придружити ствараоцима већ присутним на том пољу, али ће аспекти свести код Миљковића на универзалне теме бити необично зрели и живи кроз цело његово размишљање. Једно од ових универзалних питања о којима промишљају још Хесиод, Платон, Аристотел и други, јесте у каквом су односу песништво и реалност.
За нашег песника је питање повезаности песме и стварности која нас окружује од изузетне важности. Активирајући ову тему, Миљковић је отворио врата која деле, са једне стране, оно што зовемо песмом и са друге оно што сматрамо животом. На први поглед, усмеравање пажње на једно овако опште питање о поезији не мора да чини једног песника и оригиналним и то би био сасвим тачан закључак да се том истом питању није окренуо неко од велике важности за наше друштво и културу, академик Никола Милошевић.
Академик је готово седамнаест година посветио практичном истраживању повезаности песме и стварности, и то невезано за нашег песника, а притом се у великој мери приближио кључним схватањима поезије Бранка Миљковића, већ увелико настањеног у жижи овог проблема. Дошавши до интересантних резултата, академик Никола Милошевић закључује да, и поред свих одговора, његово истраживање није завршено. А ми можемо да кажемо да су резултати дали један пресек који нас, по природи ствари, окреће ка Миљковићу и његовом делу у којем је овај очигледно специфичан проблем увелико разложен.
Захваљујући овом, али и другим преданим истраживањима, истиче се неопходност да дело Бранка Миљковића буде присутно у јавности, да буде у фокусу књижевне науке, али и да дело буде доступно. Објављивање нових Сабраних дела Бранка Миљковића (2015–2019) управо је решило једну дугорочну потешкоћу – недоступност књижевног дела нашег песника. Сабрана дела темељито уносе и све исправке грешака настајалих у процесу прештампавања оригиналних текстова, као и оних насталих при транскрипцији рукописа.
Пажња више није само усмерена на Миљковићеве песме, већ је до изражаја дошла и његова преписка, смештена у В књизи, где се можемо упознати са нашим песником у оном изворном облику, будући да се водило рачуна да се писма и преписка прикажу у оригиналу, без прилагођавања важећим стандардним граматичким и правописним нормама. Такође, важно је разумети да је код Миљковића оно о чему пише условљено оним што и сам пише, те је од значаја и ИВ књига Сабраних дела која је посвећена његовом преводилачком раду. Овом књигом Миљковића сагледавамо из другачијег угла, преко песничких начела и стремљења које дели са превођеним песницима, док ИИ књига Сабраних дела открива скривени кутак Бранка Миљковића тиме што су у њој сакупљене све оне песме које нису биле објављене или се нису нашле у првом издању.
Изнова нам се показује да је наш песник међу оним изразито интелигентним ствараоцима који умеју да на прави начин уобличе одговоре на битна питања. Данас га књижевност смешта у неосимболисте, као и оне који су се опробали и у надреализму. Међутим, питање је којим би се путевима наставило кретати његово песништво да је поживео дуже. Као млади, али велики ерудита са истанчаним осећајем за свет Миљковић испуњава нашу стварност врло живо. С правом умемо да кажемо за све оне великане који су нас напустили, а који су за собом оставили вечна дела да кроз та дела и живе, међутим, Миљковића реч „жив“ осликава у необичном, магичном смислу, какав је био и сам песник. Ако читамо Сабрана дела, видећемо да захваљујући Миљковићевим песмама можемо боље да разумемо и сам живот.
Миљковић је успео да се уско приближи животу кроз своје песме, а то је можда и једна од највећих вредности коју стваралац може да постигне. То значи да ако читалац почне да чита његову поезију, има слободу да симболима и општим местима у овој поезији попут птице, биља, празнине, ватре или анђела придода своја значења и да, пратећи песму за песмом, кроз та значења доспе до једног другачијег разумевања самога себе, а потом и оног другог, као и света који нас окружује. То не значи да се овим поступком потцењује значај коју књижевна наука собом носи – стручна истраживања из области књижевности су неопходна за расветљавање дела једног Бранка Миљковића. Али, ова могућност слободе повезивања говори о величини Бранка Миљковића као песника и о његовој жељи да се приближи читаоцу. Миљковић је на тај начин пружио прилику сваком свом читаоцу да као личност буде довољан такав какав јесте и обезбедио му да води озбиљан и конструктиван разговор са њим и када њега нема. Према томе, када је реч о песнику Бранку Миљковићу, пре свега имамо некога ко је жив кроз своју песничку реч и ко није желео да остане затворен за друге. Коначно, изласком других по реду Сабраних дела Миљковићева рука је и званично испружена ка читаоцу, а на нама је да му отпоздравимо када за то осетимо да смо спремни.
Луна Градиншћак
Извор: Нови магазин
