Пише: Џозеф Фајндер
Кад сам био клинац и када су моји вршњаци читали књиге попут Хардијевих дечака, Доктора Дулитла или Џонија Тремејна (ово је било много пре Харија Потера и Стивена Кинга), открио сам чудног руског писца по имену Николај В. Гогољ. Ако не рачунамо Набор у времену, прво књижевно дело “за одрасле” које сам прочитао била је Гогољева приповетка “Нос” (1836) – у похабаном џепном издању које сам пронашао на полици своје старије сестре.
Прича о обичном чиновнику који се једног јутра буди и открива да му је нос нестао с лица ме је одмах освојила; нос се затим појављује у нечијем хлебу, да би касније био виђен како шета улицама Санкт Петербурга, одевен као чиновник вишег ранга од човека коме је припадао. То ме је потпуно купило, иако тада нисам разумео суптилне нијансе приче. Затим сам прочитао Гогољеву дужу приповетку “Шињел” (1842), о сиромашном чиновнику из Санкт Петербурга по имену Акакије Акакијевич, којег колеге исмевају због похабаног капута. Штедећи новац годинама, он коначно успева да купи нов, прелеп шињел. Наравно, убрзо га на улици нападају разбојници и отимају му га. Када затражи помоћ од надређених, они га исмевају и одбацују његов случај. На крају, он се разболи и умире. Убрзо потом, у граду се појављује дух који краде шињеле грађанима Санкт Петербурга. То је чудна, оригинална и инвентивна прича, за коју је Владимир Набоков рекао да је „највећа руска приповетка икада написана.“ Ја сам мислио да је то само сјајна криминалистичка прича.
Тек много касније прочитао сам Гогољев црнохуморни роман Мртве душе (1842), о аристократи Чичикову, који смишља генијалну превару: нуди богатим земљопоседницима да откупи имена умрлих кметова како би на папиру имао огромно, мада измишљено, имање. Роман је истовремено урнебесан, апсурдан и забаван. И немилосрдно сатиричан према претенциозности руске бирократије и средње класе. Тек кад сам кренуо на факултет и студирао руски језик, заиста сам га схватио.
Гогољ није био писац којег су моје колеге, који нису студирали русистику, познавали. Али један руски писац којег су сви знали био је, наравно, Фјодор Достојевски. Обично се сматра да је управо Достојевски извршио најдуговечнији утицај на криминалистичку и детективску прозу на Западу – посебно кроз Злочин и казну и Записе из подземља. Што је занимљиво, јер Записи из подземља уопште нису роман о злочину, док у Злочину и казни од самог почетка знамо ко је убица – спојлер: то је Раскољников. (Не знамо само његов прави мотив.)
У свом есеју о преводу Достојевског Џозефа Френка, Дејвид Фостер Волас пише о главном истражитељу Порфирију Петровичу, „ингениозном, неконвенционалном детективу из Злочина и казне… без којег вероватно не би постојала комерцијална криминалистичка фикција с ексцентрично бриљантним полицајцима.“ Академик Марк Најт чак тврди да је Порфирије Петрович послужио као инспирација за детектива из прича Џ. К. Честертона, оца Брауна – „истражитеља који решава злочине комбинацијом неприлагођености, проницљивости, интуиције и изненађења, поред конвенционалнијих метода, без сензационализма и егоцентричности.“
Можда јесте тако; нисам читао довољно Честертона да бих имао мишљење. Али Записи из подземља су сигурно дали основу ономе што се у XX веку назива „психо-ноаром“ – где поремећени протагониста убица у дугим монолозима рационализује своје поступке, уз бруталне социолошке опсервације. Одатле долази лик Луа Форда из романа Убица у мени Џима Томпсона (Томпсон, који је био опседнут Достојевским, назван је од стране једног познаваоца ноара „Достојевски са бувљака“).
Анонимни приповедач у Записима из подземља изјављује следеће: „Најбоље је не радити ништа! Најбоља ствар је свесна инертност! Дакле, живело подземље!“ Одбија да постане још један радник у „мравињаку“ друштва. Велики Чарлс Вилфорд, мајстор бизарног, комичног ноара осамдесетих из Мајамија, у једном есеју је приметио да је „паралисани јунак“ присутан у свим ноар причама потекао управо из Записа из подземља: „фрустрирани, бескрајни и немогући покушај да се побегне из окова сопственог идентитета у слободу која једноставно не постоји.“
Али Злочин и казна, Записи из подземља (и Браћа Карамазови) нису настали из ничега. Достојевски је помно читао Едгара Алана Поа – написао је и предговор за прво руско издање Поове криминалистичке прозе. Угледни харвардски проучавалац руске књижевности Доналд Фенгер утврдио је да је Достојевски био под јаким утицајем Гогоља. Гогољева проза, истовремено комична и бриљантна, понекад апсурдна, експлодирала је као супернова на руској књижевној сцени средином XIX века, остављајући снажан утисак на савременике и наследнике. Драматуршкиња Лаура Хенри Буда назвала га је „кумом руске књижевности“, тврдећи да је „Гогољ увео револуцију у руску прозу.“ Јунак (или бар главни лик) Мртвих душа, преварант Чичиков, јури улицама Санкт Петербурга у својој кочији, обузет својим током свести, наговештавајући Раскољникова из Злочина и казне како лута кроз Хејмаркет, док му сумануте мисли пролећу кроз главу.
Ако Достојевског сматрамо писцем криминалистичке прозе (а ја бих га без проблема тако назвао), онда би Николај Гогољ, могло би се рећи, био претеча криминалистичке и саспенс приче. Једна од његових најбољих приповедака “Портрет” први пут је објављена 1837. године. (Након низа лоших критика, Гогољ ју је значајно прерадио и поново објавио 1842.) То је фаустовска прича о неуспелом сликару Чарткову, који купује необичан портрет лихвара са застрашујуће живописним очима. Касније, оквир слике пуца и из њега испадају златници, доносећи Чарткову богатство и улазак у високо друштво, у којем на крају расипа свој таленат и незаустављиво срља ка пропасти. Али портрет лихвара наставља да прелази из руке у руку међу сликарима, уништавајући њихове каријере и животе. Прича неодољиво подсећа на роман Оскара Вајлда Слика Доријана Греја (1890). Док Чартков тежи популарности, Доријан Греј жели вечну младост. Обојица добијају оно што желе захваљујући хипнотичкој, злокобној моћи слике, али их то на крају уништава. Да ли је Вајлд прочитао Гогољеву причу, није познато, али Портрет је први пут преведен на енглески 1847. године.
Гогољ је очарао Достојевског, а Достојевски је затим очарао читаву генерацију руских писаца криминалистичких прича, од шездесетих година XIX века па све до Октобарске револуције 1917. Једно од утицајнијих дела, објављено у часопису Достојевског “Епоха”, била је необична и снажна новела Леди Магбет Мценског округа из 1865. године, коју је написао Николај Лесков. То је прича о страсти, превари и убиству, испричана упечатљиво конверзацијским тоном – попут грубе, ране верзије Двоструке обмане Џејмса М. Кејна.
Постоји чувена руска изрека „Сви смо ми изашли испод Гогољевог ‘Шињела’” – апокрифно приписана Достојевском, али суштински тачна. Гогољеве надреалне, а истовремено реалистичне приче поставиле су темеље руској криминалистичкој прози у касној царској ери и Достојевском… а од њега даље, све до Дешила Хемета, Рејмонда Чендлера, Џејмса М. Кејна и савремених писаца.
Наравно, књижевне традиције нису дијаграм утицаја или наследни низ као из династија. Оне живе у нашим главама – мрежа повезница која се формира док читаоци и писци на свој начин ступају у дијалог с причама. Џојс Керол Оутс једном је назвала Џејмса Елроја „америчким Достојевским“, на шта је Елрој одговорио: „Ја сам амерички Достојевски, а никад га нисам ни читао.“ Али није баш ни одбио ту почаст. Дијалог између прошлости и садашњости никада не престаје. На крају, проналазимо оно што нам је потребно да бисмо створили оно што желимо – попут Акакијевичевог топлог шињела. А ако је шињел добар, увек ће бити других који чекају да га преузму.
Извор: CRIMEREADS
Превод: Данило Лучић/Глиф
