„Излет у Русију“ Мирослава Крлеже, први пут објављена 1926. године, је слика једне земље и једне епохе кроз поглед даровитог и наклоњеног посматрача
Пише: Мухарем Баздуљ
У петак седмог јула, пре три дана, навршило се тачно 130 година од рођења Мирослава Крлеже. У тих округлих тринаест деценија стало је скоро девет деценија пишчевог живота и, ево, већ четири и кусур декаде његове постхумне рецепције која је у доброј мери ипак условљена (гео)политичким околностима пада комунизма и распада Југославије.
Данило Киш га је једном приликом описао као „монумент од педесет књига“, али Крлежа је вероватно написао и више. Ипак, још фасцинантнија од ауторске плодности јесте ширина његовог опуса. Нема жанра у коме се није окушао, нема жанра у коме није исписао макар једно ремек-дело: од поезије („Баладе Петрице Керемпуха“) преко приповетке („Велики мештар свију хуља“), романа („Банкет у Блитви“, „На рубу памети“, „Заставе“), драме („Легенда“, „Глембајеви“, „Аратеј“), есеја („Десет крвавих година“) па све до дневника вођеног деценијама.
Интересантно је поредити Андрића и Крлежу; док је Андрића дипломатска каријера водила широм планете његов је књижевни свет ипак остао уско омеђен Босном; насупрот њему Крлежа је фактички цели живот провео у Загребу (где је рођен 7. јула 1893, а и умро је у истом граду 29. децембра 1981.), но у својим се делима суверено креће по читавом глобусу. Књижевни теоретичари су одавно приметили да има нечег антиподског (Никола Милошевић) у међусобном односу ова два писца.
У филозофском смислу над Андрићевим делом надвија се кјеркегоровска стрепња, док је Крлежа ипак незамислив без одјека чувене Марксове једанаесте тезе, а у парафрази једног нашег писца: веровао је у варљиву идеју да писац ствара свет и, дакле, како се то вели, да га мења.
Томбола из Стокхолма
Обојица су били уверени Југословени, само што је Андрић био интегралиста, а Крлежа федералиста. Још од средине педесетих, Савез књижевника Југославије их је обојицу редовно номиновао за Нобелову награду. Кад је Андрић 1961. Нобела и добио, Крлежу је то очигледно потресло. Био је надомак седамдесетог рођендана и свестан да тешко може да доживи тренутак да „томбола из Стокхолма“ опет извуче неки југословенски број.
Постхумна рецепција њихових опуса претеже дебело на Андрићеву страну. Његове књиге се много чешће преводе, о њима се много више пише широм света него о Крлежиним. Андрић је истински актуелан писац до дана данашњег. Крлежа је и даље усамљен на Парнасу највећег хрватског писца свих времена, но изван академских кругова је прилично заборављен у највећем делу света.
Занимљиво је да се једна његова књига у последњих неколико година у овом смислу појављује као изузетак. То је књига која се у 21. веку преводи на велике језике и о којој се покаткад пише у познатим светским медијима уз потенцирање њене изненађујуће актуелности.
Најмаркантнији Крлежин путопис
То је књига коју нисмо поменули на почетку уз остала Крлежина ремек-дела, али искључиво из драматуршких разлога. Нисмо, наиме, уопште помињали путопис као књижевни жанр, а ова књига је по свој прилици најмаркантнији Крлежин путопис. Ради се о „Излету у Русију“.
Прво издање ове књиге објављено је у Загребу 1926, с тим да су поједина поглавља у претходне две године објављивана у различитим листовима и часописима. У Москви је Крлежа боравио, по свој прилици, у пролеће 1925, што можемо закључити по напомени о посмртним почастима азербејџанском писцу и револуционару Нариманову, пошто је овај умро 19. марта 1925.
„Излет у Русију“ не говори дакако само о Москви. Почетак путописа тиче се и самог приближавања дестинацији, односно тегобног пута на релацији Загреб-Беч-Дрезден-Берлин-Каљинград-Вирбалис-Рига-Москва. Крлежу су, између осталог, успоравали конзуларни проблеми пошто, како бележи Миљенко Јерговић „Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца не само да није имала дипломатских односа са Совјетским Савезом, него је краљ Ујединитељ готово параноидно зазирао од комунизма, како није готово ниједан његов сувременик на пријестолу, па Мирославу Крлежи – притом члану забрањене Комунистичке партије Југославије – до Москве није било нимало лако доћи. Али он је путовао, путовао је дуго, кренувши с намјером да раскринка лажи и потворе западних извјештача о слободи и људским правима у Совјетском Савезу“.
О осамдесетој годишњици првог издања, „Излет у Русију“ је први пут објављен у преводу на – руски. Књигу је превела Наталија Вагапова, а пропратним текстовима су је обогатили Сергеј Романенко и Николај Анастасјев. Објављена је у заједничком издању две московске куће „Култура“ и „Хелеос“. Мора да се неком наново учинио актуелним мотив раскринкавања лажи западних извештача.
Вил Фирт из Аустралије, који је пре неколико година потписао први превод „Излета у Русију“ на енглески, сведочи да му је Крлежа као писац увек изазивао страхопоштовање, али да га је ово младалачко дело, уз то и релативно кратко, импресионирало толико да га је успркос свему морао превести, пошто му се допао и његов идеолошки багаж: „Ја сам као млад био комуниста, сада више нисам, али сам и даље левичар. Зато ми је био занимљив његов поглед на Русију, због свега онога што она значи за комунизам“.
С каквим год мотивом, међутим, читалац пришао „Излету у Русију“, врхунску књижевност ће лако препознати. Ово је слика једне земље и једне епохе кроз поглед даровитог и наклоњеног посматрача.
Односно, у аутопоетичком цитату самог Мирослава Крлеже: „Више од статистике, мене су на том путу интересирали људи, људски односи, гибања, покрети, расвјете, динамика, клима. Ја сам гледао руске цркве и – допустите ми да будем сентименталан – слушао шум вјетра у боровини и мислио о културним проблемима више, него о статистикама“.
Извор: rt.rs
