Danas kada Zapad, po rečima Petra Akopova, „primenjuje protiv Rusije nuklearnu bombu ’izolacije’ i ’odbacivanja’“, ona dobija priliku ne samo da obnovi državnu suverenost već da se iznova potvrdi kao imperija i kao Katehon.
Vavilonsku kulu „kraja istorije“ ovih dana demontiraju sami graditelji time što Rusiju isključuju iz zapadne političke, finansijske, privredne, kulturne i naučne zajednice, koja je pretendovala da bude globalna.
Ima li uspešnog globalističkog projekta bez uključivanja Rusije u njegovu realizaciju, te o čemu govori činjenica da je gradnja savremene Vavilonske kule započeta tek kada je s Berlinskim zidom simbolično srušena i „gvozdena zavesa“.
Plan iz potaje
Početak sprovođenja u potaji dugo pripremanog plana formiranja „svetske vlade“ najavio je Dejvid Rokfeler na zasedanju Bilderberg kluba juna 1991. godine u Badenu-Badenu: „Mi ne bismo mogli da razradimo naš plan za ceo svet da smo svih ovih godina bili podvrgnuti jakim svetlima reklama. Međutim, svet je sada razvijeniji i spreman je da krene ka svetskoj vladi.“
Nešto ranije, 11. septembra 1990, Džordž Buš Stariji je u govoru pred Kongresom najavio formiranje „novog svetskog poretka“. Po završetku Zalivskog rata, 29. januara 1991, Buš je pred Kongresom istakao kako su SAD „jedina država koja raspolaže sredstvima i ima moralno pravo da ustanovi i obezbedi ’novi svetski poredak’“.
Smisao Rokfelerove poruke s početka poslednje decenije prošlog veka otkriva se u svetlu hrišćanske istoriosofije i eshatologije, u rečima apostola Pavla Solunjanima: „Jer tajna bezakonja već dejstvuje, samo dok se ukloni onaj koji sad zadržava“ (2. Sol. 2, 7).
Prema tumačenju učitelja rane crkve (Sv. Jovan Zlatousti, Sv. Kiril Jerusalimski), ulogu „onog koji zadržava“ da „tajna bezakonja“ ne postane javna, odnosno da, rečju apostola Pavla, „ne dođe otpadništvo i ne pojavi se čovjek bezakonja, sin pogibli“ (2. Sol. 2, 3), u prvim vekovima hrišćanstva vršila je Rimska imperija. A kada su propali Prvi i Drugi Rim, „zadržavajući“ do kraja istorije postao je Treći Rim, jer po rečima ruskog starca Filoteja „četvrtog neće biti“. U skorašnjoj polemici s Aleksandrom Duginom, glavni urednik Ruske narodne linije Anatolij Stepanov, čini se s pravom, primećuje kako istoriosofsku ulogu „zadržavajućeg“ nije vršila ruska monarhija već ruska imperija, kao poseban tip države univerzalističkog naznačenja.
Žižna tačka
Shodno tome, uloga „zadržavajućeg“, kao žižna tačka „ruske ideje“, od XVI veka se ostvaruje kroz imperijalnu formu ruske države, nezavisno od konkretnog oblika vladavine. Stoga, kada je 1991. razbijena sovjetska imperija, globalistima se zaista učinilo da je završeno sa samostalnom ruskom državom i autentičnom ruskom državnom idejom, te da je stoga nastupilo vreme da obnaroduju plan o formiranju „svetske vlade“, u koji su do tada, po priznanju Dejvida Rokfelera, bili upućeni samo izabrani.
Danas kada Zapad „posle ruske pobune“, po rečima Petra Akopova, „primenjuje protiv Rusije nuklearnu bombu ’izolacije’ i ’odbacivanja’“, Rusija dobija priliku ne samo da u punom obimu obnovi državnu suverenost već da se iznova potvrdi kao imperija i kao Katehon („onaj koji zadržava“). Ako se suština globalističkog „novog svetskog poretka“ izražavala u tome da, rečju Samjuela Hantingtona, „demonstrira preimućstvo i univerzalnost zapadnog sistema“, onda je za rusku državnu i nacionalnu emancipaciju od zamene uvozne robe domaćim proizvodima, kako primećuje Akopov, mnogo značajnije „oslobađanje, ne samo od zapadnog uticaja već znatno šire – od oduševljenja, podražavanja, dodvoravanja i zavisnosti od stranaca (u prvom redu idejne i duhovne)“.
Takva emancipacija „nema ništa zajedničkog sa šovinizmom, izolacionizmom i ksenofobijom“, jer „mi odlično znamo da je kod nas mnogo štošta neuređeno i da u mnogo čemu tehnološki sada zaostajemo“.
„Nismo ni najpametniji, ni najlepši, ni najjači, ni najbogatiji“, konstatuje Akopov i dodaje, „ali mislimo svojom glavom, znamo svoju istoriju i svoj nacionalni kod, živeći po svojim moralnim principima i verujući u svoje ideale“.
„Mi smo jedinstvena pravoslavno-evroazijska civilizacija, baš kao što je unikatna kineska civilizacija“, a „svest o jedinstvenosti stvara pouzdanje u sopstvenu snagu, rađa odgovornost pred precima i potomcima“, zaključuje Akopov.
Dekolonizacija nauke
Pokrenuti proces oslobađanja Rusije od kulturološke dominacije Zapada poznati ruski amerikanolog Dmitrij Jevstafjev ovih dana je označio kao „nacionalizaciju samih sebe“.
Za proces suverenizacije Rusije kao Katehona posebno je važna dekolonizacija ruskih društvenih nauka, jer se po rečima Dejvida Rokfelera ideja „svetske vlade“ zasniva na „nadnacionalnom suverenitetu intelektualne elite i svetskih bankara“ (Bilderberg klub, Baden-Baden 1991).
Na okruglom stolu koji je u oktobru prošle godine održan u Društvenoj komori RF, na temu instrumenti uticaja Zapada na rusku naučnu zajednicu, Jelena Ponomarjeva je konstatovala kako je Rusija umnogome izgubila suverenitet u sferi obrazovanja i nauke. Resuverenizacija u ovoj oblasti podrazumeva, pored ostalog, odbacivanje nametnute zapadne naukometrije (Scientometrics) i ukidanje obaveze publikovanja radova u časopisima iz društvenih nauka koji su na Scopus ili Web of Science listi.
Da će posle istorijskog 24. februara doći do promena i u ovoj sferi postalo je jasno 7. marta, kada je iz kabineta vicepremijera Černišenka saopšteno kako je Vlada RF već naložila Ministarstvu obrazovanja i nauke da formira nacionalni sistem za ocenu efektivnosti naučnih istraživanja, kao i nacionalne baze podataka u naučnoj delatnosti.
Izvor: Pečat
