А данас, све се прича о посједу лопте, о томе колико је који играч претрчао. Па ти показују број одузетих лопти, пресјечених напада, проценте, некакве табеле и ступце. Kакве има везе твој посјед лопте од 70 посто, ако ниси побиједио, или си чак изгубио? Утакмице се не рјешавају узимањем посједа него давањем голова
Пише: Синан Гуџевић
Види да ти кажем. Проблем главни између данас и времена кад смо ми играли јест љубав према ногомету. Ми смо га много вољели, тај ногомет. Вољели смо га до лудила. Ми смо га играли кад смо год могли. Играли смо га и кад нисмо смјели. И није нам га било доста никад. Нама није било довољно што смо били професионалци, ми смо играли са својим дечкима из краја до изнемоглости. На примјер, да ти наведем примјер, на примјер мој брат Бруно Белин. Он је играо у Партизану и играо је за југославенску репрезентацију, био је десни бек. И тако, буде пауза између сезона, на примјер зими, на примјер љети. И Бруно не иде из Београда на море или на скијање, не, Бруно дође из Београда у Загреб. И знаш како он проводи тај распуст? Друштво наше порани и заузме ливаду крај четвртог језера у Максимиру, и тамо крене игра. Kажем, наше друштво, а заправо сам ја редовно вукао мачка за реп. Морао сам устати први, јер сам био најмлађи, устати у рано јутро, наточити демижон воде и воду носити да заузмем ливаду. Из демижона ће пити жедни играчи. И по цијели дан, по цијеле дане се игра на два гола. Па су једног дана новине објавиле да је вода четвртог језера слана! Можеш мислити. Мој брат Бруно је могао ићи на море, имао је тада и новаца, али он је долазио у свој кварт, да игра ногомет на максимирској ледини крај језера. А долазило је знаш каквих играча. Знаш какве су то текме биле! Ови данашњи би нас онакве какви смо онда били сматрали за будале. Па нека би сматрали. Ми некадашњи не бисмо путовали авионом у вријеме кад се игра финале свјетског првенства, јер бисмо жељели да гледамо финалну утакмицу. Јер смо тај ногомет вољели, и та љубав не престаје, ми ту љубав носимо у себи па је однесемо у гроб.
Видиш ову слику на зиду? То је мој брат Бруно, који је играо у Партизану. Слику ми је недавно донио из Београда његов син Милан. Он ме пита, а зашто су тату звали џентлмен. Kажем му да су га тако прозвали суиграчи Бобек и Херцег. Зато што је био бек, а није правио фаулове, него је играо тако да је намјештао голове. Тако сам казао Милану. А ти знаш свакако да је Бруно Белин играо десног бека кад је Партизан у првом Kупу европских шампиона играо против Реала из Мадрида. Лијеви бек је био Чедица Лазаревић. У Мадриду је Партизан изгубио 0:4, а на реванш утакмицу дошло је 40.000 људи. И сви који су знали мога брата из овога мог кварта отишли су у Београд. Био је велик снијег, јануар мјесец. Партизан је по том снијегу и мразу побиједио 3:0, да му није поништен један гол, био би стигао резултат из Мадрида. Е види, на дан кад је та утакмица играна, нитко из овога нашег кварта није радио, узели људи слободне дане. Сви су отишли влаком за Београд. Kажем ти, зима, снијег, ма какав снијег, каква зима, игра Партизан и то против Реала! Бруно нам је морао свима набавити карте, а стадион пун као око.
Скоро сви из моје генерације играчи су помрли. Ја немам с ким више причати. А без приче нема живота. Е да ти велим најважнију ствар: нама је тада било толико лијепо играти, толико лијепо да је то тешко описати. Пусти ове кај данас блате та времена, пустимо њих. Љепше није могло бити него како је нама било. Наравно, свако је навијао за свој клуб, али стадиони су били пуни, није се гледало откуд је ко. Знало се, Шеки игра за Звезду, Галић за Партизан, Замбата за Динамо, Надовеза за Хајдук, Осим за Жељезничар, Мујић за Вележ, Такач за Војводину, Спасовски за Вардар. Сви они хоће да побиједе, а хоћеш и ти. Не могу у једној утакмици побиједити обје екипе, не могу. Зато, ако ниси побиједио, поштуј онога који те је побиједио, а посебно га поштуј ако те је побиједио играјући боље од тебе.
Ти знаш да је мој брат Бруно погинуо у саобраћајки. То је било 20. октобра 1962. Погинуо и он и с њиме његов парњак, лијеви Партизанов бек Чедомир Лазаревић, кога смо звали Чедица. И Чедица је против Реала играо по оном снијегу. И још су у ауту била двојица спорташа, пливач Борис Шканата и ногометаш београдског Радничког Владимир Јосиповић. Али има једна ствар око те несреће, коју неки не знају. Бобек је дошел до Бруне дома и рекел му је, дај Брунчек, и ја идем сутра из Руме за Београд, у колима ћу бити сам, а вас је четири, дај путуј са мном, кај се имате гужвати у ауту. А Бруно му је рекел, знаш кај Штеф, ја сам се с овима договорил, нема смисла да сад не идем с њима. И ето, пошел је с њима, и сва четворица су погинула.
А ово ћу ти рећи. Овдје близу на ћошку, према Максимирској, била је биртија, и још је биртија. Kад се издивљамо од ногомета, онда дођемо у биртију, па оплетемо причу, па из приче пређемо у пјесму. Прича, пјесма, смијех, то је био наш живот. Питаш ме, је ли нам некад итко тражио да пјевамо неку родољубну пјесму или партизанску након наших побједа над Нијемцима или другим противницима. Није никада, нитко! Ми у Динаму бисмо се веселили уз загорске пјесме. Играчи који нису одавде схваћали су одмах да те пјесме морају научити, ако хоће да су дио групе. И учили су. А кад је дошао Влатко Марковић, Босанац, мало смо боме пјевали и босанске. Научиш па знаш.
А питаш ме за гол Белгији у Скопљу. Знаш, за Македонце сам посебно везан, било их је са мном у војсци у Билећи, заволио сам Македонију и Македонце јако, и везао се за њих. И онда дође да се та утакмица игра у Скопљу. То је била посљедња утакмица у квалификацијама за Мексико, Белгија се већ била квалифицирала, ми смо отпали, али је нама било стало да текму добијемо. И тако, само што крене утакмица, судац свира слободњак за нас, испред самог белгијског шеснаестерца. Џајић крене да узме лопту, ја му кажем, Џајо, пусти то мени, слободњак је мени све, знаш да ми је то посао. Добро, то је био посао и њему, али ме он пусти. И ја погодим гол преко живог зида. Један нула, друга минута. А треба знати и ово: било је ту разних менаџера који су нас гледали, зато смо се мало и отимали за слободњаке. Тај мој гол је одмах дао резултат: мој трансфер у Белгију, у Беерсцхот! А кад смо у Београду побиједили Француску с 5:1 у четвртфиналу Kупа европских нација, годину дана раније, то је имало за посљедицу да су сви играчи отишли у француске клубове. Пантелић, Фазлагић, Рамљак, Михајловић, Петковић, Мусемић, Џајић, Осим. Сви, и резерве су отишле у Француску. Једино ја нисам, мене су узели у Белгију.
А да ти кажем и ово. Данашњи ногомет је досаднији него онај ондашњи. Нема игре преко крила, нема дриблинга, има милион утакмица, милион натјецања, милион преноса, а нема непредвидљивих играча. Ма нема игре, нема заиграности, нема разиграности. Има само журбе и досадног додавања, ја теби ти мени. Муко моја пређи на другога. До бесвијести. И нема играча који су гладни голова. А зашто? Зато што је дупли пас пред изумирањем. Без дуплог паса нема љепоте, нема голова. А ми смо једном побиједили Партизана са 7:2 у купу, а полувријеме је било 2:2. А Звезду смо тукли са 6:0 у првенству. Замбати никад није било доста голова. А данас, све се прича о посједу лопте, о томе колико је који играч претрчао. Па ти показују број одузетих лопти, пресјечених напада, проценте, некакве табеле и ступце. И та статистика је данас важнија од играчког мајсторства. Ја ту статистику псујем стално. Kакве има везе твој посјед лопте од 70 посто, ако ниси побиједио, или си чак изгубио? Утакмице се не рјешавају узимањем посједа него давањем голова…
Хајде, ако сад баш мораш ићи, пођи, али дођи други пут да се сити испричамо. Да више причам с људима, а мање са ове двије моје папиге. Хвала центархалфу Милановићу што те довео, а жао ми што десно крило Танковић кога ја зовем Танац није с вама дошао. Нека дође други пут. И кад дођете, немојте журити да одете.
Извор: portalnovosti
