Ромејски прстен“ – разговор водио Б. Кривокапић, „НИН“, Београд, 3. 10. 1987. и 20. 10. 1987.
Б. Кривокапић: После принудног напуштања Цетиња 1941. више никада нисте били на Цетињу?
Б.Пекић: Не, никада.
Б. Кривокапић: Под којим сте околностима напустили Цетиње 1941?
Б.Пекић: Непријатним, тешким, па и опасним. Били смо од италијанских окупаторских власти протерани са Цетиња у Србију.
Б. Кривокапић: С којим осећањем се враћате, долазећи у октобру да примите Његошеву награду на Цетињу?
Б.Пекић: Враћам се као да одатле нисам ни одлазио. Враћам се као да пола века од онда није прошло, а прошло је, тело ми то поручује – душа мучки ћути. Волео бих да могу рећи како се враћам кући. Не могу, на жалост. Целог живота сам се селио, као да сам номад а не грађанин, и праве „куће“ немам, свој прави, једини град, своје село, свој крај.
Постојбину да, порекло да, успомене да, склоности па и љубави да, али оно „право“ чекам. Мудри веле да то долази са старошћу. Па већ је време да се та мудрост и на мени обистини, или ћу, као и толико пута, опет бити неки изузетак.
Б. Кривокапић: И ваш живот се догађа готово као у неком вашем књижевно-ироничном историјском парадоксу?
Б.Пекић: Парадокс о којем говорите парадок је и Симеона, јединог јунака „Златног руна“. Тражио је вековима Балканом свој Северозападни пролаз и кад га је нашао, вратио се на југ, тамо где му је по природи ствари, по Миту, место. Није се, додуше, вратио као човек, грађанин, поседник, моћник, него као митски Црни коњ – Арион.
Али ко људе добро упозна, ко схвати сврху наше цивилизације, ко је спреман да се ослободи антропоцентричности, за тога то можда и није неки губитак. Напротив.
Б. Кривокапић: Шта вас је привукло теми „Златног руна“? Њена вечност?
Б.Пекић: Њена архетипска митска садржина. Према нашој стварности стоји стварност мита као вечни, неизменљиви и ванвремени нацрт трагедије, који ми, својим животом, претварамо у готова дела, урамљена временом и историјом, са онолико и само онолико варијација у изгледу и значењу призора колико их допушта видљива и скривена садржина мита.
Б. Кривокапић: Зашто мит у основи приче? И зашто хеленски?
Б.Пекић: Пишем роман о Балкану, његова се радња на Балкану догађа, и природно је да јунацима, с овог тла потеклим, владају судбине на овом тлу митски одлучене.
Б. Кривокапић: А зашто баш мит о Руну?
Б.Пекић: Пловидва хеленских хероја и полубогова у Колхиду по Златно руно, опевана од Аполонија Рођанина, у основи је авантуристичка повест која, као и свака, прича о жудњи за нечим, о напорима да се до тога дође и о исходу тих напора. То је, укратко, и тема мог романа.
Б. Кривокапић: Шта је Златно руно? Да ли је то материјална или духовна вредност, Благо или Бесмртност, Бесмртност блага или Благо бесмртности?
Б.Пекић: Грчки хероји верују да је то Бесмртност; Ноемис, прото и архетип свих будућих историјских Симеона, верује да је то Злато. Тиме се за будућу историју Врсте отварају две алтернативе: духовна, која се иза Кинејских стена губи у неиспуњењу, и материјална, од које смо направили људску цивилизацију и симеонску причу.
Б. Кривокапић: Будући да би писцима „ваљало допустити да о сувремености пишу како знају и умеју, користећи за њу сваки доступан век“ – како ваше „Златно руно“ кореспондира са нашом стварношћу?
Б.Пекић: Само преко архетипских модела. Роман нема сврху да ишта о нама каже, осим оног на шта је приморан конструкцијом мита на којем је изграђен и непроменљивим односима мита и историје, као и његово вечно понављање. (Са извесним ексклузивитетима и варијацијама код појединих епоха, у које је овде немогуће улазити.)
Б. Кривокапић: Зашто је важно „откровење прошлости“?
Б.Пекић: Јер је у њој наша дефинисана будућност.
Б. Кривокапић: Реконструкција стварности, чак ни оне коју писац живи, у буквалном смислу је немогућа?
Б.Пекић: Наравно да је буквална, апсолутна, копија подобна реконструкција било какве, текуће или минулестварности, немогућа. (Она је немогућа јер би била демијуршка, али она је и непожељна јер би уметност учинила беспредметном.)У добром историјском роману реч је о реконструкцији (тачније реинкарнацији) њеног духа.
Б. Кривокапић: На који начин се та реинкарнација књижевно постиже?
Б.Пекић: Да би се то постигло. о датом добу треба што више знати. На жалост, то неће бити довољно. Факта по себи не откривају живот и дух времена. Она га само упућеном и опрезном оку наговештавају. Она могу да послуже као убедљив декор за причу која извире с друге стране додира са том стварношћу.
Та страна је магијска, у оном смислу у којем је то епифанија, откровење. Откровење се не објашњава, оно се догађа или не догађа. Тако и ремек-дела историјског романа, ту су или нису, а сваки покушај тумачења трансцендентне везе између живог писца и мртвог доба остаје у сфери пуких књижевно-историјских и теоријских рационализација.
Б. Кривокапић: Како се “магијска страна” у појединим романескним примерима успоставља или не успоставља?
Б.Пекић: Манов “Јосиф и његова браћа” или “Хадријанови мемоари” Маргарет Јурсенар су ремек-дела историјског романа, а Грејвсов “Војвода Велизар”, управо због одсуства магије, жалостан промашај једног доброг писца.
Укратко, историјски је роман, ако је успео, магијски покушај да се на основу расположивих чињеница – по могућности верификованих, исправно схваћених и у правом, ондашњем контексту оживљених – васпостави Дух ишчезлог времена, кроз његове реалне односе, чинове, идеје, осећања и стања.
Не да се покаже како је то доба изгледало, већ како је било – Њима, не Нама.
Б. Кривокапић: “Златно руно” не сматрате класичним историјским романом, радија га означавате као антрополошки роман. У чему је разлика, конкретна и начелна?
Б.Пекић: У строгом смислу “Златно руно” и није историјски роман. У њему је за тако нешто исувише слободе и друге сврхе од реконструктивне, у првом реду антрополшке и метафизичке.
Упрошћено речено, антрополошки роман се бави човеком као таквим, а историјски човеком одређене историје.
Како се “Руно” догађа од протоисторијских времена мита, а историјски од Адрианопољске битке 1205. до 1941, очевидно је да поред историјских компонената, зависних од епоха, јунак Симеон мора имати и извесне опште, заједничке, фундаменталне, дакле – антрополошке компоненте.
Б. Кривокапић: Зашто су сви историјски романи обавезно породични?
Б.Пекић: Никад о томе нисам размишљао и не бих вам знао одговорити. У ствари, јесу ли? Чини се већина садржи у себи неке битне породичне односе. Али зар тога, све до најновијег доба, нисте имали готово у сваком добром роману?
Породица је ишчезла из романа кад је почела ишчезавати из наших живота као основна јединица шире заједнице и кад је замењена јаким самодовољним индивидуама, које су се, однекуд, увек на крају откриле као слабе управо због непостојања корена и прошлости у породици и геносу.
О чему сведоче потонули векови и светови?
О томе да ништа није вечно, па ни ми. Ми нарочито. Али и о томе зашто није вечно. Најзад, можда, и о томе да је добро што није.
Б. Кривокапић: Како приступате реконструкцији : прво склапате цео скелет, или почињете од једне кости, па трагатеи додајете друге?
Б.Пекић: Начелно зависи од типа романа. У случају „Руна“, да сам пошао од једне кости, ко зна шта бих техником палеонтолошко-археолошке поступне и логичне реконструкције добио, а ја сам хтео да добијем баш овакво „Руно“. Морао сам, дакле, најпре да склопим цео костур, распоређујући кости у замишљени модел романа, да роман тако рећи у његовим битним обрисима и кључним сценама завршим пре него што сам га уопште почео.
Било је, наравно, током писања извесног премештања костију, диктираног новим идејама, али никад пресудног, које би деформисало коначан облик књиге. Радије сам и од најзаводљивије идеје одустајао него да тај облик изменим.
Б. Кривокапић: Не само у лику УДБ-е на Облићевом венцу, с рееволуцијама сте се сусрели и књижевно урањајући у векове … Па ипак, упркос револуцијама, остају „у пуном дејству сви механизми старог света“?
Б.Пекић: Па, морају остати кад се ништа суштински не мења осим извесног односа међу древним омашкама. Потребна је једна фундаментална духовна револуција која ће изменити, до сада нетакнуте, саме основе наше тзв. хуманости, пре него што нам је не измене микробиолози.
А она није могућа без откровења прошлости, и у њој пресудног момента у којем нас је избор материјалистичке алтернативе довео дотле да нас смак свих алтернатива чека иза сваког историјског угла. Као што се човек не може лечити без анамнезе, ни човечанство се не може боље будућности домоћи без свести о својој прошлости.
Б. Кривокапић: Крај је у почетку?
Б.Пекић: Где се стиже, одређено је оним одакле се полази. Јесте, крај је у почетку. Почетак у себи има и крај. Сада је већ и оптимистичким рационалистима, тим хипнотизираним медијумима бога Прогреса, јасно да је цивилизација Разума на смрт болесна.
Све су диктирине, од религиозних до политичких и философских, све социјалне, економске и физичке револуције промашиле у ономе што је, с гледишта хуманитета, битно: ниједна није људско биће, у целини, учинила бољим и достојнијим дара живота, ниједна нас није увела у Нови Јерусалим.
Б. Кривокапић: У којој мери, независно од тока историјских збивања, аутобиографски елементи могу да утичу, и код вас утичу, на обликовање појединих књижевних ликова? Колико је лично искуство и књижевно заразно?
Б.Пекић: То питање сам и сам себи често постављао, онда када ми се чинило да у нечему наслућујем неко своје искуство, а опет кадар нисам да га лоцирам. (Премда знам да сам нешто доживео, па према потреби романа премоделирао, неку личност, прекомбиновану, из живота преузео, али најчешће тога нема.)
Не смемо сметнути с ума да осим индивидуалне меморије постоји и меморија геноса, меморија Врсте, „генетичко сећање“. А и да нашу подсвест није уредна архива у којој сваки документ носи датум иобележје порекла.
Б. Кривокапић: Као писац књиге „Време чуда“, Балкан сте, есејистички, назвали „полуострвом чуда“? Да ли и зато што смо „енглеског посланика добили пре енглеског клозета“?
Б.Пекић: Било би то и да смо најпре добили клозет. Али, овај придев немојте схватити у смислу који који му данас придају извесни задоцнели и понешто пренапети припадници Средње Европе;
Он је похвала релативно уском георграфском простору који је дао три велике цивилизације (хеленску, византијску, османску), док се Средња Европа још мучи око тога коме припада, односно коме је припадати опортуно. Ја, лично, желео бих у Европу, ако нас пусте. Али се не бих одрекао и извесних чуда.
Б. Кривокапић: Може ли нешто књижевност (уметност) против митова, против митске свести?
Б.Пекић: Ако под митовима подразумевате оно што и ја у „Руну“, онда не можете ништа и не треба да може. Ако под њима подразумевате оно што ја мислим да подразумевате, онда треба да може, али не може.
Б. Кривокапић: Као беспоштедни разлагач митова – од хришћанских до поседничких – у памети неког идеолога могли бисте испасти још и марксист?
Б.Пекић: Молим вас, Кривокапићу, поштедите ме таквих изгледа! Шта ће идеологија писцу? Њему су потребни машта, стрпљење и разумевање. А ни добар живот није му наодмет. Мука ме хвата од теоријапрема којима се само под мукама праве добра дела.
Б. Кривокапић: Из ваших исповедних бележака (коментара) сазнајемо да готово увек пишете више верзија, чак много верзија … Сигурни сте да у књизи остаје најбоља?
Б.Пекић: Нисам сигуран. Али некако нисам сигуран ни где сам то и зашто написао. Ако се то односи на композицију књиге, да, ту има верзија. Али када ја почнем писати, нешто их се не сећам.
Б. Кривокапић: На другом месту кажете: „У свакој књизи увек остаје нешто нелогично. Да ли је то оно што је у њој најбоље?“
Б.Пекић: Ово ваше питање није сасвим фер. Да ли ви збиља мислите да ја памтим сваку проклету глупост што сам је ко зна из каквих разлога, у каквом расположењу написао? И да ћу ја сада, у четири изјутра, тражити ту изјаву у својим Коментарима.
Б. Кривокапић: Према вашем Дневнику, Сагу о Његован-Турјашкима конципирали сте као „Ромејски прстен“ од 20 делова у 15 књига („композиција … замишљена у облику четири концентрична круга“). Централни, најдужи прстен чини „Златно руно“, које је пред нама. Шта је са осталим књигама?
Б.Пекић: Зар план није сјајан? Требало би, дакле, сад да седнем и још наредних 15 година, којих, уосталом, и немам, да потрошим на преосталих осам књига („Црвени и бели“, „Градитељи“ …). Зар не помишљате да бих можда могао ништа да не пишем?
Да одем на Канарска острва (ако се моја супруга тамо запосли, јер иначе не могу) и тамо гајим мандарине? У сваком случају, да урадим нешто из апсолутно личног задовољства.
А пошто је, изгледа, оно ипак у писању, да напишем још један жанр роман, сличан „Беснилу“, али који ће се звати „Атлантис“. „Ромејски прстен“ може мало и да се стрпи!
Б. Кривокапић: Шта сте прихватили од свог „духовног учитеља“ Томаса Мана?
Б.Пекић: Настојао сам да се од њега научим споју скепсе, апсолутне уметничке озбиљности и поштовања форме.
Б. Кривокапић: Мајка вам је као дечаку саветовала да пишете дневник како бисте поправили „тај грозни рукопис“?
Б.Пекић: Мислим да сам озбиљно почео да пишем управо у тим својим „Дневницима“, без обзира на то што себе нисам видео као писца.
Могло би то бити тек доста касније и у нарочитим околностима, у којима је, услед дугог времена на располагању, те благословене доколице, лична исповест о себи постепенои безмало неосетно почела бивати прича о неком другом, а машта за своје јунаке, уместо мене, почела бирати – те друге.
То је изменило природу „Дневника“ и принудило га да поштује извесне законе спољне реалности, којих се дотада није увек морао држати.
Тада је направљена прва верзија генеалогије Његован-Турјашких и исписане прве странице њихове судбине (било је то негде године 1950, дакле у затвору), али од њих, дабоме, ништа у будуће књиге није могло да уђе (осим идеја о Арсенију Његовану из „Ходочашћа“, па и она радикално модификована).
Б. Кривокапић: Нисте одмах желели да будете писац?
Б.Пекић: Некада сам сањао да будем истраживач (неиспитаних предела), откривач (недефинисаних) тајни, научник, путник према звездама, археолог, укратко неко ко је нешто пронашао, нешто нарочито важно за Врсту (у коју сам онда веровао). Писац сам постао онда кад сам схватио да за све то немам ни менталних, ни физичких, па ни друштвених услова.
Али сада жалим. Од свих тих сања остала је јамачно имагинација да се бавим земаљским Аргонаутима, ловцима на земно Златно руно од којих су, по природи ствари, најуспешнији били трговци и поседници, прави и они у преносном смислу који укључује власт над људима и идејама.
Б. Кривокапић: Сећате ли се својих лектира, првих и каснијих? Шта су вам оне значиле, и може ли се данас према њима успоставити нека, и каква веза?
Б.Пекић: Научио сам да читам из „Политике“ (врло рђав знак). Прва књига коју сам прочитао, у бањалучкој болници и у првом разреду основне школе, била је „Српска трилогија“ (какав је то знак, још не знам). касније су на ред дошле праве ствари: Флаш Гордон, Мандрак, Фантом, Зигомар (једна верзија фантома) и дабоме, за мене онда најбоље дело ренерансне литературе, „Дубровачки гусар“.
Известан модеран приступ литератури очитовао се у брзом преласку, око године 1937, у Книну (не занемарујући стрипове), на ондашње филмске журнале, свешчици које су доносиле слике глумаца и глумица у некој светломодрој техници.
Пошто је 1941. и на мене отрежњујуће деловала, у Баваништу, на мајчином имању, нагло сам оставио Диму и прешао на Достојевског, али се не сећам с каквим и да ли уопште некаквим последицама по мој душевни мир, у годинама пубертета ремећен озбиљним плотским рпоблемима.
Б. Кривокапић: А у гимназији …?
Б.Пекић: У гимназији сам се углавном бавио читањем свега и свачега, држећи књигу и мозак испод клупе, а главу изнад, на располагању професорима, од којих се реттко ко усуђивао да нешто пита. Нешто због свог, а мало и мог достојанства. Успео сам тако да се литерарно образујем, у првом реду благодарећи професорима, који су у већини делили моје контестаторске идеје о „точку историје“ тренутно над нама.
Почео сам са Балзаком а завршио с Франсом, Прустом, Жидом, Камијем (Сартр ме није обузео), почео са Маном и ту завршио, с Хакслијем, Фокнером, Хемингвејем, Дос Пасосом, Вулфом, да бих се вратио Хакслију, са Тургењевом и толстојем, да бих се заглавио опет у Достојевском (кога је на Западу данас модерно презирати, а настрано ценити).
Ако томе прибројим Кафку и Крлежу (последњег у избору), ту би се нашао оквир мојих спонтаних књижевних „припрема“. (Не усуђујем се да споменем бројне мајсторе детективског, авантуристичког, а нарочито научнофантастичног жанра, као што први пут јавно признајем да у биоскопу радије гледам Карпентера него Бергмана. рекох то, па шта буде!)
Те везе вероватно и данас постоје, и сада некако делују, али их ја осећам једино у односу на Томаса Мана. То је мој утисак који с неке, ако је могуће, објективне књижевноаналитичке тачке гледишта и не мора бити тачан.
Б. Кривокапић: Ваше детињство је протекло у Подгорици, Новом Бечеју, Мркоњић-Граду, Књину, Цетињу, Баваништу … Шта сте понели из те „дилижансе снова“ и шта још није избледело?
Б.Пекић: Подгорице се не сећам, што је жалосно, јер ту сам рођен, али одмах и исељен силом очеве службе; из Новог Бечеја и Мркоњић-Града имам мутна, несигурна, можда и произвољна сећања; али ту, како лепо рекосте, „дилижансу снова“ кристално јасно и упечатљиво, емотивно врло интензивно оцртавају Книн, Цетиње и Баваниште.
Имао сам срећно детињство, и та три места (Баваниште чак и упркос окупацији) представљала су тачке у којима је оно започињало (у смислу меморије)и лагано почело да се завршава, да би дошло време у којем се та срећа, као и све на свету, морала некако платити. И сада мислим да се исплатило.
Б. Кривокапић: Управо ломови историје – и човека и породице у њима – заузеће доцније важно место у скали ваших књижевних опсесија?
Б.Пекић: Да, те књиге, бар извесне од њих, то су моје успомене, модификоване туђим, јер, најзад, ја не могу изражавати само себе већ, према својим моћима, и неко шире људско искуство, уколико успевам да га спознам, осетим и изразим.
Покушавао сам да своје лично, сасвим скромно животно искуство, при писању, не учиним ексклузивним извором мотива и назора мојих књижевних јунака. У обрнутом смуслу, доследно, увек бих то био ја, маскиран у неку другу личност.
У савршеном смислу властито искључење из тог процеса, наравно, немогуће је. Али је већ и стално присутна свест о својој особној пристрасности и својим предрасудама (било које врсте) известан пут до позиције с које ћете и себе и свет и своје теме посматрати – помало са стране, не губећи у међувремену душевно и интелектуално саучеђће с темом, не са собом и светом.
Б. Кривокапић: Ратни вихор однео вас је у Баваниште?
Б.Пекић: Рат је пореметио и моје детињство, али га није учинио несрећним, као већини мојих вршњака. Тешко је то рећи, да не кажем постидно, за доба у коме је на Балкану проливено толико невине крви, изазвано толико несрећа и трагедија и остављено толико мрачних успомена да ће њихово брисање трајати поколењима, ако их буде било.
Али, тако је. Живели смо у Баваништу, једном селу јужног Баната, где се рат мало осећао, а немаштине није било. (Не треба генералисати, и ово је релативно.) Неприлике, не бих рекао несреће, прејака је то реч за моју ондашњу стварност, почеле су за мене тек 1945, тачније 1946. године.
Б. Кривокапић: Рат је изокренуо све, донео и ново стање и нову власт. Ваш отац је прихватио понуду да заузме високо место у ресору Александра Ранковића. Али ревношћу управо тог ресора, ви сте 1948. године ухапшени и у великом процесу као буржоаски дисидент – усред Информбироа – осуђени на 15 година робије. Не би ли било логичније да ваш отац није нашао снаге да се интегрише, а не ви?
Б.Пекић: Једна исправка, молим вас. Колико је мени познато, после рата, до 1948, мој отац је радио на административним пословима у Савезном министарству унутрашњих послова. Унутрашњи послови покривају и извеснеслужбе које нису полицијске, него административно-управне.
У сваком случају, не могу говорити у име свог оца. Волео сам га и поштовао изнад свих људи. Сигуран сам да је за своју одлуку имао ваљане разлоге, као што мислим да сам их за своју одлуку имао и ја, али овде говоримо о мени, а не о њему.
Осим тога, одлука је нешто што је понекад диктирано не само слободном вољом већ и многобројним околностима живота, над којима се нема ни власти ни контроле.
Елис Бекташ: Истинита приповијест о једном дубоком и искреном пријатељству
Б. Кривокапић: На чему се заснивала оптужница против вас и организације којој сте припадали?
Б.Пекић: Био сам члан илегалне студентско’гимназијске организације која се звала Савез демократске омладине Југославије. Ухапшен сам 7. новембра 1948, маја 1949. осуђен по Закону о кривичним делима против народа и државе, на првостепеном Окружном суду на 10 година,
А потом ми је на Врховном суду казна повећана на 15 година затвора са принудним радом и извесним бројем година губитка грађанских права након издржане казне. Помилован сам 29. новембра 1953. године.
Б. Кривокапић: У чему су се састојали програм и циљеви вашег осуђеног политичког деловања?
Б.Пекић: У књизи успомена „Године које су појели скакавци“ о томе ће се моћи читати, уколико су мемоари нешто што треба узимати озбиљно. Мени се чини да је програм био састављен од фундаменталних принципа „европског грађанског друштва“ – гледано очима осамнаестогодишњака – за које у последње време чујем да се више не зове „грађанско“ него „цивилно“.
У реду, ко брине за имена, само да се живи слободно, часно, искрено, демократски, цивилизовано и, колико је могуће, добро. И да што више људи тако живи.
Б. Кривокапић: Где сте све робијали и у којим условима?
Б.Пекић: Обилићев венац, Ада Циганлија, Бела Црква, КПД Сремска Митровица, КПД Ниш,. Услови су били тешки али зглавном регуларни. У сваком случају, неупоредиво лакши од затвора у којима су тада лежали комунисти.
Б. Кривокапић: Нисте се бавили захтевима за ревизију процеса или рехабилитацију?
Б.Пекић: Каква ревизија, ви се шалите? И на бази чега? Рехабилитацију треба да траже они који су невино осуђени, они који према датим законима, ма шта о њима човек мислио, нису били криви, или они који мисле да ништа нису учинили. Ја сам учинио добар део ствари за које сам осуђен, било је то јако давно, али је било. И ту нема ко да се каје, ни суд, ни ја.
Б. Кривокапић: Најбољу рехабилитацију извеле су ваше књиге?
Б.Пекић: Што се књига тиче, њих с мојим грађанским поступцима, дужностима и одговорностима не треба мешати. Оне са уверењима која су ме у затвор одвела немају никакве везе, нити сам их писао због било каккве рехабилитације, нити ми је затвор у њиховом писању ишта помогао.
Има тога понешто у „Како упокојити вампира, али сасвим транспоновано. ја сам описивао у шминкање Сулејмана Величанственог а да нисам опседао Сигет.
Б. Кривокапић: Затвор није био ваш „универзитет“?
Б.Пекић: Затвори су за мене били чист губитак времена. Додуше, ни регуларни универзитет нисам завршио, али се све у животу и не може имати. Чини ми се да се некако усталило уверење да човек мора имати неку велику невољу у животу да би постао писац. (За скулпторе, архитекте, композиторе, то, изгледа, однекуд не важи.)
Не верујем у теорију стваралачке патње, бар у том смислу да је она обавезна претходница неких будућих надахнућа. Нарочито у ону која предодређује позиве. Ни гробари не умиру ништа лакше само зато што су тако близу смрти. Лекари такође. Не верујем у невољу као искључивог учитеља живота. Можда и срећа може човека нечему научити.
Б. Кривокапић: Где сте се, и коме, вратили из затвора?
Б.Пекић: Вратио сам се тамо одакле сам и отишао. Свом свету, својим пријатељима, гету у којем човек најбоље живи – док живи, и ако је то стварно – живот. Гето има све предности апсолутне слободе, све док сте у њему, или док они због којих сте тамо у гето не провале.
Али, то су транзитне слободе, а уз то и неделатне. То није живот, то је његова имитација. Трајало је то неких пет-шест година. А онда је дошао први какав-такав јавни успех, и ја сам изашао „напоље“, или ушао „унутра“, како год хоћете. Па ни за то се не кајем. Још.
Б. Кривокапић: Били сте прихваћени и ви сте прихватали?
Б.Пекић: После изласка из затвора нисам имао потешкоћа вредних помена. Више је било тешкоћа са мном него оних које су мени приређиване. Породица је и даље грађански лојално наставила да финансира моје безнадежне студије експерименталне психологије – иако сам био много бољи студент него гимназијалац, чак сам, веле у тој науци познавања душе обећавао – живео сам угорним животом „вечитог ђака“, а онда, како рекох, дође неки први успех и све оде … Прихваћен сам, и прихватао сам. Једно без другог, очевидно, не иде.
Б. Кривокапић: Пре скоро 20 година, кад смо живо расправљали о “револуцијама”, највише у дугим ноћима од Клуба књижевника до бара “Мажестика”, а нарочито пред зору код “Папука”, сећам се да сте се у политичком смислу одређивали као социјалдемократа. У међувремену, сви смо се негде померили. Да ли и ви?
Б.Пекић: Вероватно, мада, надам се, не фундаментално, само још не знам како и куда. Данас су тзв. политичке и псеудополитичке поделе тако „сложене“ да се свуда можете наћи, зависно са које вас стране посматрају. ја бих волео да не будем посматран, а нарочито слушан, него да будем читан. Ако ичег од мене има вредног, то је у мојим књигама. Све остало – кало.
Б. Кривокапић: Почетком седемдасетих, настанили сте се у Лондону?
Б.Пекић: У туђину сам отишао из два разлога. Осетио сам да сам у стварност упао, утонуо, „заглибио се“ дубље него што ми је идеја о независности уметности допуштала. Чинило ми се да ћу управо ту стварност боље упознати ако је и са стране осмотрим. Отишао сам, дакле, да повратим унутрашњу уметничку слободу.
А још више своје – време. За рад ми треба много више времена него што допушта Београд, мој начин живота у њему, а и властита искушења. Показало се да Лондон није био рђав избор. Показало се да Енглези у толикој мери цене ваше време, слободу и приватност да се за вас апсолутно не занимају. А шта нормалном човеку више треба?
Б. Кривокапић: Пре одласка изненада вам је био одузет пасош (који вам је вратила НИН-ова награда)?
Б.Пекић: Не знам колико инцидент с пасошем кореспондира с одлуком да за извесно време напустим земљу. Мислим да је посреди с нечије стране индуковани неспоразум.
Он ме је, додуше, коштао годину дана раздвојености од породице, финансијских непријатности, а и одбијања низа мојих књига, од којих су, кад су ствари у своја лежишта легле, све штампане, имале најповољније критике, а неке од њих су и награђене. То је прошлост без које се вероватно могло. А без које се прошлости не може?
Б. Кривокапић: У Лондону сте остали дуго, да ли и предуго?
Б.Пекић: „Извесно време“ се претворило у 17 година. Дуго је ро, предуго, опасно предуго. Не бих умео боље да изразим своје осећање него коментаром о тој теми из једне од мојих редовних емисија преко Би.Би-Сија:
„Одласком из земље из ње се чупају корени који нас спајају с пореклом, родним тлом, његовом историјом и судбином. У туђем свету не налазе они одговарајућу храну и вену. Пуштају се други, нови. Али су они лажни, вештачки. То је младо корење алибија. Оно нас сити, али не храни. У међувремену, старо, право корење трули …“
Б. Кривокапић: Емигрант се може бити и овде, не мора се никуд путовати.
Б.Пекић: Одакле помисао да сам икада желео да будем емигрант? Таква жеља, потреба, намера, код мене никад, понављам, никад није постојала. Да је постојала, ја бих то већ одавно био и ништа ме у тој омашци не би могло зауставити.
Стања извесне изопштености, кроз која сам пролазио, имала су искључиво психолошко значење, иако су се заснивала на тзв. стварности. Али на таквој стварности заснива се и мој отпор према свим фундаменталним „прогресивним“ правцима наше суперматеријалистичке цивилизације.
У Лондону ми је један емигрант рекао: „Господине Пекићу, све будите, само не емигрант.“ Свако ко је дуго живео у географској, историјској, душевној, расној туђини, зна шта то значи. И колико, и добар кад је, живот губи ако се не живи на правом месту, а право је место само оно на којем смо рођени и одрасли. Јер од свију туђина на које смо осуђени, најсношљивија је ипак – сопствена.
Б. Кривокапић: Како доживљавате редовне повратке Београду, нама?
Б.Пекић: Ту настају непредвиђене, али природне тешкоће. Док сам се привремено враћао, осећао сам се као рођак из Америке који се помало чуди, помало љути, али чија носталгија за старим крајем извињава сва разочарења. Дошло је, међутим, време за коначан повратак, и ја се ево већ две године враћам.
Некада сам боравио у Београду највише до месец дана годишње, 1986. био сам пола године. Сада сам овде већ скоро четири месеца.
На страну навикавање на егзотичну околност нашег живота, која с уживањем ждере наше најпродуктивније време, на страну извесна уставно-правна, привредно-финансијска, политичко-социјална, а више од свега морална конфузија и рђаво расположење изазвано општом кризом која појачава урођену агресивност нашег националног темперамента, на страну – да се и лична мука додирне – што за све те месеце ништа ваљано нисам урадио, осим што сам интензивно уживао у друштву пријатеља (део уживања је и у препирци), има у свему томе, у том повратничком синдрому једна битна поента – дошло је на обе стране до извесних симултаних али контрадикторних промена, које не видим да верније могу дефинисати него понављајући мисао из једног од шисања из туђине:
„Животи се заједно нису живели, искуства су се размимоишла, мишљења једна од других удаљила, осећања међусобно постала туђа и неразумљива … За стваран се повратак губи шанса. О, можемо се ми вратити, још дуго поживети, понекад и срећни бити, али ништа више неће бити као пре.
Неспоразум можда није у томе што земља није спремна да нас разуме и прихвати, мада и тога има, него у томе што ми више нисмо кадри њу да разумемо и прихватимо. А није најтежа туђина што су вам је неразумевањем други наметнули. Најтежа је она коју сте неразумевањем других сами себи створили …“
Б. Кривокапић: Телевизијски дневник 4. септембра, у петак увече: злочин у параћинској касарни, смењен Фикрет Абдић на радост самоуправљања, Пекић добио Његошеву награду …
Б.Пекић: Гледао сам вечерњи дневник тог дана и бедно се осећао, упркос томе што бих морао да будем лично задовољан, и што сам, заправо, и био. Кад се на крају дневника и моја слика појавила – једна доста мрачна и сумњива физиономија – упитао сам се шта сам то опет урадио, у чему је моје недело.
Ублажио сам осећање кривице општим питањем: у чему је недело уметности? И одговорио: у њеној немоћи да на било који начин учини да таквих вести на ТВ-екранима – тим очима наше „напредне“ материјалистичке цивилизације – буде што мање.
Извор: Феномени
