Разговарала: Нађа Парандиловић
Грчка списатељица Реа Галанаки, двострука добитница Националне награде за књижевност и носитељка Златног крста Реда Ефеса за укупни допринос књижевности и уметности, сврстава се међу најзначајније савремене грчке књижевнике. Њена дела су преведена на бројне европске језике, а баве се историјским темама и питањима која се тичу идентитета, положаја жена и сложених односа мита и стварности.
Њен роман „Елени, или нико”, објављен 1998. године, осветљава живот прве грчке сликарке Елени Букуре Алтамуре, жене која се у 19. веку прерушила у мушкарца како би студирала уметност у Италији. Кроз књижевно иновативну, али историјски верну реконструкцију њеног живота, Галанакијева истражује не само судбину ове уметнице већ и шире друштвене оквире у којима су жене биле ограничене у својим амбицијама и стваралачким тежњама.
Поводом изласка српског издања овог романа (Darma Books, 2024), разговарамо са Реом Галанаки о њеном раду, изворима инспирације и савременим рефлексијама приче о Елени Алтамури.
Ваш роман „Елени, или нико” бави се узбудљивим и трагичним животом прве грчке сликарке. Како сте открили њену причу и шта вас је највише привукло овој личности?
Прича о Елени Букури Алтамури дошла ми је кроз једну књигу о пиониркама 19. века у Грчкој – не смемо заборавити да се Елени прерушила у мушкарца како би могла да стекне диплому сликара у Италији. У том чланку нашли су се улепшани прикази њених сродника, али било је и великих празнина у причи. Као писац, била сам дубоко дирнута њеном судбином – не само зато што је била сликарка већ и зато што је њен живот био истовремено амблематичан и трагичан. Када сам завршила са читањем тог чланка, одлучила сам да прво неколико година посветим истраживању, а затим писању романа о њој.
Елени Букура Алтамура не само да се борила против родних ограничења свог времена већ је доживела и низ личних трагедија. Како сте успели да књижевно дочарате сложеност њеног карактера – од храбре уметнице до жене која се повукла у самоћу и меланхолију?
Борила се потпуно сама (феминистички покрет у Грчкој настао је много касније), а личне трагедије довеле су је до изолације, одрицања од сликарства, готово до лудила. Моје истраживање довело је до многих нових сазнања, али једно је истраживање, а друго књижевна имагинација. Често волим да кажем да је истраживање као брашно, со и вода – састојци које сваки писац мора сам да умеси како би направио хлеб, односно роман. Квалитет тог романа зависи од искуства и вештине писца – јер хлеб није тек обичан хлеб. Исто тако, једна прича представља увек више прича истовремено, а један књижевни лик носи у себи низ различитих лица. Трудила сам се да откријем сва та лица Елени – кроз њену љубав према уметности и кроз бурне преокрете у њеном животу, настојећи да све то преточим у јединствен књижевни израз.
Ваш роман спаја историјске чињенице и фикцију. Колико је било тешко одржати равнотежу између историјске истине и књижевне слободе? Да ли сте током истраживања о њеном животу наишли на непознате или неочекиване детаље који су вас посебно инспирисали?
Фикција у књизи ослања се на стварне догађаје, јер у њима је много опречних страна, различитих тумачења, мрачних делова и бројних питања која непрестано израњају. Трудила сам се да створим дело које превазилази оквире одређеног времена и простора, са жељом да постане ванвременска прича о женама, њиховој вези са уметношћу и животом – чак и кроз пример усамљене побуне Елени и њеног преокрета из бурне младости у тужну старост. Нећу претерати ако кажем да је кроз мој роман ова сликарка добила чвршће место у историји грчког сликарства. Књига је добила Националну награду за роман, а српски језик је осми језик на који је ова књига преведена.
Највише су ме изненадила два открића током истраживања – да су прва два детета Елени Алтамуре рођена ван брака, јер је она најпре морала да пређе у католичанство како би могла да се венча са њиховим оцем, сликаром Саверијем Алтамуром, и да је сам Саверио био осуђен на смрт као револуционар гарибалдинац. Управо због тога је из Напуља побегао у Фиренцу, где је и упознао Елени.
Ваше дело покреће многа питања о идентитету – родном, уметничком, друштвеном. Док сте писали роман, да ли сте размишљали о томе како прича о Елени Алтамури може одјекнути у савременом свету? Да ли данас видите сличне препреке са којима се потенцијално суочавају жене у уметности?
Пријем књиге и њених осам превода – што је прилично много за једну грчку књигу – вероватно показује да њена прича и даље наилази на одјек. Одломак из романа већ скоро двадесет година налази се у школским уџбеницима за средње образовање. Ако не грешим, једна од основних улога књижевности јесте управо та – да превазиђе своје време и постане универзална. У супротном, зашто бисмо и даље гледали античке грчке трагедије или Шекспира на сцени?
Данас је, наравно, прихватање жена као књижевница или сликарки знатно веће, барем када говоримо о западном свету и демократским друштвима. Али ако мало проширимо мапу, ако из великих градова пређемо у изолована села, или ако се нађемо у различитим културним контекстима, положај жена и њихово право да буду уметнице и даље има много нијанси и ограничења.
Ваша књижевност често истражује границе између историјске стварности и мита. Да ли верујете да су приче попут ове о Елени, на неки начин, митови по себи, без обзира на њихову историјску утемељеност?
Рекла бих да су то амблематичне приче. Толико да могу створити нови савремени мит. То је могуће, али се знатно разликује од класичне поделе, према којој је историја повезана са местом, временом, записима и конкретним личностима – док су митови, попут античких грчких митова, ванвременски, често усмени и симболички.
Роман је доживео и позоришну адаптацију, што представља још један од начина да се прича о Елени приближи широј публици. Како сте доживели ову транзицију из књижевности у позориште?
Мој роман је адаптиран у два позоришна комада – један недавно, а други пре неколико година. Иако су ови комади различити у многим аспектима, оба су с поштовањем приступила животу јунакиње мог романа и стилу самог дела. Оба су доживела успех и допала су ми се. Увек остављам редитељима слободу да раде свој посао, јер ја сам потписала књигу, а они ће потписати своју позоришну адаптацију.
Ваша књига је сада доступна и на српском језику. Шта бисте желели да поручите српским читаоцима који ће сада имати прилику да прочитају „Елени, или нико”?
Неизмерно ми је драго што је моја књига објављена у Србији! Како кроз историју тако и у садашњости наши народи деле многа заједничка искуства. Књижевност је одличан начин да се боље упознамо.
Извор: Политика Магазин
