Аутор: Срећко Миловановић
Већ више од пола века стрип „Алан Форд“ присутан је на просторима Србије и некадашње Југославије и ова уметничка креација сценаристе Макса Бункера (правим именом Лучано Секи) и цртача Магнуса (Роберто Равиола) постала је више него културни и социолошки феномен на овим просторима. Нема генерације која не зна за изреке типа „Ако каниш побиједити не смијеш изгубити“ или фразе „Хало, Бинг“… Може се слободно рећи да смо одрастали и да и даље одрастамо на „Алану Форду“. Након пет и по деценија од покретања, сценариста Макс Бункер, односно Лучано Секи, одлучио је да кормило и писање култног стрипа препусти свом сину, такође угледном италијанском стрип-сценаристи, Рикарду Секију. О новом почетку „Алана Форда“ и о томе зашто је тај стрип толико укорењен у колективну свест људи на ексјугословенском простору у ексклузивном интервјуу за НИН говори стрип-сценариста Рикардо Секи.
Какав је осећај постати главни сценариста „Алана Форда“ и преузети тај посао од свог славног оца, Макса Бункера, након више од педесет година?
– На неки начин, још нисам имао времена да застанем и у потпуности схватим шта се дешава. Отац ме је замолио да преузмем вођење „Алана Форда“ пред крај 2025. године и од тада радим заиста неумољивим темпом, уз веома мало пауза. Наравно, осећам терет огромне одговорности; „Алан Форд“ је један од италијанских стрипова са најдужим стажом – почео је да излази 1969. године – тако да постоји историјски, а неизбежно и културолошки аспект који се мора поштовати и очувати. Трудим се да дам све од себе.
Да ли вам је отац дао неки посебан савет пре него што сте почели да радите на новим епизодама?
– Не, није било никаквих савета. Када ме је замолио да пишем „Алана“, узео сам недељу дана да размислим о томе; затим сам му изнео јасну идеју о томе како бих обликовао његову нову еру, уз неколико нацрта прича. Срећом, допао му се мој рад, па сам почео да пишем први сценарио – који је био и једини који је Макс заиста прочитао. Рекао ми је да је добар, али након тога није желео да види ниједан други, рекавши да ће једноставно читати одштампане свеске.
Да ли се сећате времена када сте били дете, а ваш отац писао стрипове о Алану Форду? Да ли сте тада уживали у читању тог стрипа?
– Не, био сам превише млад. Када се „Алан Форд“ појавио, имао сам седам година – премало да бих га разумео – мада сам, наравно, касније надокнадио то градиво. Рецимо само да су стрипови које је мој отац писао углавном били забрањени за мене – мислим на „fumetti neri“ (мрачне стрипове), нарочито на „Криминала“ и „Сатаника“. Волео сам стрипове, али у том узрасту ме је више привлачио Дизнијев свет; читао сам недељник „Тополино“, баш као и огромна већина италијанске деце.
Група ТНТ се коначно враћа у новим епизодама које пишете; како читаоци реагују на тај повратак и да ли то значи да је Алан заувек изгубио своју супругу Минует?
– Да, једна ствар ми је била сасвим јасна: поновно покретање серијала о Алану морало је да се поклопи са повратком на стање ствари с почетка серијала. Зато сам желео да прва епизода носи наслов „Повратак коренима“ – желео сам да порука буде јасна и гласна: ове нове приче означавају повратак Алановим изворним коренима. За мене то не значи једноставно рециклирање застареле формуле; сматрам да је приповедање из перспективе оних на друштвеној маргини изузетно актуелно, с обзиром на време у којем живимо на глобалном нивоу. Што се тиче Минует, не могу ништа да откријем. Она тренутно није у стрипу – баш као што није била ни на почетку серијала – али на неки начин она представља ону верзију Алана Форда која је постојала непосредно пре поновног покретања серијала, и можда, из одређене перспективе, не би било у реду једноставно је заборавити. Видећемо.
„Алан Форд“ ужива култни статус у Србији и земљама бивше Југославије. Да ли вас то изненађује? Како објашњавате такав успех?
– Већ дуго сам свестан тога и, да, можда је тешко у потпуности схватити шта је „Алан Форд“ постао у популарној култури Србије и других земаља бивше Југославије. Недавно сам то и лично искусио када сам први пут присуствовао Фестивалу стрипа у Херцег Новом, у Црној Гори. Љубав, поштовање и заједничко виђење света и живота – тако бих то описао. Велика ми је част због тога. Надам се да ћу бити дорастао наслеђу које има тако дубоке корене. Не бих могао тачно да кажем зашто се „Алан“ тако дубоко уткао у културно ткиво Балкана; свакако постоје фактори који су томе допринели, а тичу се често веома тешких историјских околности – ситуација кроз које је пролазила и Италија, а које су Магнус и Бункер (обојица рођени 1939. године) доживели као деца. Било је то време великих послератних недаћа, када људи нису поседовали ништа и морали су све да стварају изнова, живећи од данас до сутра, а ипак су задржали ироничан поглед на ствари – перспективу која вам може спасти живот.
„Алан Форд“ је често критиковао друштвена и политичка дешавања у Италији. Да ли је његов творац због тога икада имао проблема?
– Да, друштвена критика је један од кључних аспеката „Алана Форда“ – један од темељних елемената серијала. Довољно је погледати његовог најпознатијег негативца, Суперхика, који краде од сиромашних да би давао богатима – што је карактеризација која савршено одражава став овог стрипа према друштвеним питањима. Последњих година серијал је помало изгубио тај критички дух, али сам желео да га поново уведем. На пример, у епизоди 685, под насловом „Урбана обнова“, група ТНТ се бави скандалом у сектору некретнина који упадљиво подсећа на онај који је последњих година погодио Милано, мој град. Ипак, Макс Бункер се суочио са одређеним проблемима још почетком шездесетих година – не због Алана Форда, већ због својих „мрачних” ликова, Криминала и Сатаника, који су се појављивали у ситуацијама са сексом и насиљем приказаним много експлицитније него у другим стриповима тог времена.
Сарађивали сте и са легендарним издавачем Бонелијем на серијалу „Нејтан Невер“. Тај стрип је веома популаран и у Србији, какво је било ваше искуство рада на том пројекту?
– „Нејтан Невер“ је лик Бонелија, за кога сам написао највише прича, мада сам писао сценарије и за „Дилана Дога“ и „Загора“. Било је то веома драгоцено искуство за мене, углавном захваљујући уреднику „Нејтана Невера“ Антонију Сери. Када сам се први пут обратио издавачу, самостално сам објавио само свог лика, Габријела (монахињу са супермоћима), тако да је „Нејтан Невер“ био мој први прави професионални посао. Антонио је веровао у мене као писца пре него што сам ја сам веровао у себе, и заиста ме је много чему научио.
Отворена тродневна манифестација „Стрип и документарни филм“
Такође сте радили на Дизнијевим стриповима за култни часопис „Тополино“. Шта је то што Дизнијеве стрипове и филмове чини ванвременским?
– Да, сарадња са часописом „Тополино“ и другим Дизнијевим издањима представљала је веома важно поглавље у мојој каријери. Написао сам мноштво прича и заиста сам уживао у томе. Узгред, не знају сви да деведесет процената Дизнијевих стрипова са „стандардним ликовима“ – Микијем Маусом, Пајом, Бајом Патком, Плутоном и тако даље – настаје у Италији, захваљујући италијанским ауторима који су најбољи на свету. То је тако зато што се „Тополино“ појављује на киосцима сваке недеље још од 1949. године; он је буквално пратио генерације Италијана током одрастања, дубоко се укоренивши у културу те земље. Верујем да његова дуговечност првенствено почива на способности да увек иде у корак са временом које се мења.
Које сте писце и књиге читали током детињства и адолесценције? Да ли познајете неке српске писце?
– Књиге повезане са мојим детињством свакако укључују Колодијевог „Пинокија“, Вамбиног „Ђовара Ђана Бураске“ – право ремек-дело у мојим очима – и нека Вернова дела, посебно „Пут око света за 80 дана“, рекао бих. За тинејџерске године бих изабрао Конана Дојла; читање „Шерлока Холмса“ по први пут је било снажно искуство за мене. Поменуо бих и Едгара Алана Поа, кога сам рано открио и од тада сам као читалац остао са њим у пријатељским односима. Што се тиче српских писаца, познајем Дејана Стојиљковића; упознао сам га на Фестивалу стрипа у Херцег Новом и остао сам у пријатељским односима са њим. Поклонио ми је примерак једне од својих књига на италијанском, што ће бити моја следећа књига за читање.
Да ли планирате да посетите Србију и лично се уверите колико се овде воли и поштује стрип „Алан Форд“?
– Да, веома бих волео. Надам се да ће се указати прилика.
Извор: НИН
