Можда под сводовима лобање ничег нема осим слика? Али откад то слике уједају? Живе слике, је ли? Није него! Било како било, остају ти речи. Одређене, незаменљиве, матерње твоје речи. Оне су ти једино могућно отелотворење целокупне стварности и с једне и с друге стране чела. Понављаш их у себи, храниш их својом крвљу и својим сном, да одоле даху простора и зубу времена.
Бескрај око себе гледаш. У њему ти није све достижно. Бескрај у себи видиш чим очи заклопиш. У њему ти ништа није недостижно. Зидови слепоочница заувек су те поделили међу собом, а ти никад и никако нећеш да живих подељен, јер си недељив део свега. И на све имаш пуно право. Не можеш остати вечно затворен у себи, не можеш, такође, ни за тренутак напустити себе. Откад за себе знаш, исто питање: како живети нерастргнут између та два бескраја, између оног сабласног у себи и оног окрутног око себе? Како се одржати на танкој кожури живота? Да, то: како, из дана у дан, из ноћи у ноћ, везати крај с крајем? Како? Ти то радиш речима. То је твој посао, или бар мислиш да јесте. Речи, брда речи, сунце од њих не видиш више, реке речи, пуна су ти уста, пуне уши. Шта ту вазда речи?
Ко да је коме до речи стало. Простије би било расцопати себи главу. Па ако у њој нечег има, нека то изиђе на светло дана, нека се покаже пред очима света. Другачије би ти онда. А ако у тој проклетој глави заиста ничега нема, утолико боље: значи да је све то била само једна тешка опсена. Само би ти још то требало: да испаднеш опсенар. Можда под сводовима лобање ничег нема осим слика? Али откад то слике уједају? Живе слике, је ли? Није него! Било како било, остају ти речи. Одређене, незаменљиве, матерње твоје речи. Оне су ти једино могућно отелотворење целокупне стварности и с једне и с друге стране чела. Понављаш их у себи, храниш их својом крвљу и својим сном, да одоле даху простора и зубу времена. Да буду какве никад нису биле досад, какве сада треба да буду. И ту нема бога!
Или ће ти речи бити непоновиве као што је непоновив твој живот, тај тренутак тек у судбини твога народа, или тражи други посао. Цедиш тако речи, једну по једну, кроз зубе и у њима суочаваш и спајаш свој унутрашњи бескрај са спољним. Спајаш их напољу, али по законима који не знају за немогуће и који владају унутра у теби. Радиш то тако зато што другачије не умеш, радиш то живота свога ради, који само у једном јединственом и зато једино стварном свету може опстати. Радиш то безазлено као да си први човек који је угледао свет, радиш то безобзирно као да си последњи човек који ће гледати свет. У томе се састоји твоја одговорност пред народом без којега ни тебе ни дивног језика, којим имаш среће да се служиш, не би било.
Васко Попа
