Ова субота (1. јул) биће прекретница у историји САД: Калифорнија би требало да постане прва савезна држава која ће обештетити црнце за ропство. Шта су по међународном праву репарације и каква је њихова историја?
Према међународном праву, репарације су плаћања које једна држава исплаћује другој како би компензовала кршење међународног права, било да се ради о кршењу права у виду противправног напада или у виду злочина почињених током рата.
Дуги низ деценија, односно векова, то је првенствено било право ратних победника: онај ко победи, могао је да одреди висину ратне одштете. Није се правила разлика у томе да ли је рат започињао из наводно оправданих разлога, као што је супротстављање нападачу, или је то била једноставно агресија.
Повеља Уједињених нација
Све се то променило након Другог светског рата, када је Повеља новооснованих Уједињених нација начелно забранила нападачке ратове. Свеобухватна забрана употребе силе на снази је тек од тада.
У наредним годинама уследила је и процена да прави узроци ратова постају јасни тек након одређене временске дистанце, односно након много година. А неправда се никада не може исправити ако они који су је изазвали за њу не преузму одговорност.
Немачка након Првог светског рата
Након завршетка Првог светског рата, Немачки рајх је, према Версајском мировном уговору, био обавезан да плати репарације у висини од 20 милијарди марака у злату. То према садашњим проценама одговара суми од око сто милијарди евра. Осим тога, Немачка је морала да преда и 90 одсто своје трговачке флоте.
Касније су победничке силе тражиле још новца, а договор је коначно постигнут о износу од 132 милијарде марака у злату, што је требало отплатити заједно са каматом. Немачка је тек 2010. отплатила тај дуг.
Немачка након Другог светског рата
И након Другог светског рата Немачку су силе победнице обавезале на репарације. За разлику од Првог светског рата, након којег је уследио Версајски мировни споразум, након Другог није постојао сличан мировни уговор. Западни савезници – САД, Француска и Енглеска – били су заинтересовани за јачање Западне Њемачке. Та држава им је била потребна као тампон-зона према тадашњој сфери утицаја Совјетског Савеза у тада започетом сукобу Исток-Запад.
Репарације су зато мање биле финансијске природе. Силе победнице су углавном демонтирале и однеле важна немачка индустријска постројења. На Лондонској конференцији 1953. године, немачки преговарач Херманн Јозеф Абс успео је да за Немачку постигне велики опрост дуга. Првобитно обрачунати дуг од 29,3 милијарде марака смањен је на 14,8 милијарди, при чему су се САД великодушно одрекле свог дела ратне одштете.
Последице тадашњег договора осећају се и дан-данас: Пољска и Грчка, које нису биле укључене у преговоре, и даље захтевају високе репарације од Немачке. Само Пољска тражи до 1,3 билиона евра. Немачка то одбацује.
САД и Вијетнам
Након рата у Вијетнаму, САД све до данас одбијају да плате ратну одштету или друге облике компензације. Уместо тога, вијетнамска Влада је 1993. године морала да преузме дугове бившег Јужног Вијетнама како би добила кредите и како би јој биле укинуте америчке санкције.
САД су 2007. године по први пут одобриле исплату 400.000 долара за уклањање остатака диоксина у бившој ратној зони. У мају 2009. тадашњи председник Барак Обама удвостручио је ту помоћ са три на шест милиона долара. Амерички судови одбили су захтеве за одштету Вијетнамаца оболелих од рака.
Ирак и Кувајт
Ирак је све до фебруара 2022. исплаћивао ратне дугове из Заливског рата 1990. године. Уједињене нације саопштиле су да је та земља платила укупно 45,9 милијарди евра.
Ирачка војска је 2. августа 1990. извршила инвазију на суседни емират. Тадашњи ирачки председник Садам Хусеин прогласио је Кувајт ирачком провинцијом. Али, међународне снаге предвођене Сједињеним Државама то су осујетиле.
Немачка и њено колонијално наслеђе
Од 1884. до 1915. године, Немачки рајх је било колонијална сила у данашњој Намибији и немилосрдно се борио против локалног становништва, које се одупирало страној владавини и кршењу људских права. Окрутни врхунац био је рат против етничких група Хереро и Нама између 1904. и 1908. Процењује се да је 100.000 људи страдало од немачких трупа, жеђи у пустињи или су умрли у концентрационим логорима.
Након тешких преговора који су трајали деценијама и у којима Немачка није желела да прихвати било какву кривицу за тај геноцид, 2021. је постигнут договор: Немачка је признала геноцид, извинила се и обећала да ће уплатити 1,1 милијарду евра помоћи за обнову. Међутим, споразум све до данас нису потписале обе владе.
Репарације су и дан-данас тешка тема. Договор о њима на крају крајева зависи од добре воље обе стране, и од починилаца и од жртава. По том питању пресудно је направити политички и културолошки притисак на бивше силе победнице да признају своју кривицу. Чак је и повеља Уједињених нација мало тога променила у погледу чињенице да се репарације исплаћују само онда када се кривица стварно призна.
Јенс Турау
Извор: Дојче Веле
