Низ фактора је довело до глади катастрофалних размјера, а нема наговештаја да би наредна година могла да буде боља. Ако се ништа не буде предузело, настаће прави пакао, каже шеф Свјетског програма за храну Дејвид Бисли
Чинило се неко време да свет добија битку против глади, број гладних се из године у годину смањивао. А онда су дошли корона, колапс привреде због пандемије, климатске промене, конфликти у Етиопији и Авганистану и на крају рат у Украјини која извози житарице којима се прехрањује 400 милиона људи широм света. Тренд се тако поново преокренуо. Према подацима УН-а тренутно је у свету 830 милиона људи хронично неухрањено, више него икада.
„Године 2022. доживљавамо највећу катастрофу глади од када су основане Уједињене нације. То је, заправо, незамисливо. А ниште не наговештава, да би наредна година могла да буде боља“, рекао је у интервјуу за немачки „Шпигел“ шеф Светског програма за храну УН-а (WFP) Дејвид Бисли.
Пре годину дана би, каже, још био рекао да је највећа криза глади на Рогу Африке и појасу Сахела. Али се глад „као рак шири по целом телу“, тј. свету. Сада су погођени и Централна Америка, Блиски исток, Авганистан, Пакистан, Судан, Јужни Судан.
“До ове катастрофе је довео низ фактора који се умножавају. Ево само један пример: Русија је највећи произвођач ђубрива на свету. Ако Русија не извози ђубриво, ми имамо огроман проблем. Зато је веома важно да се ђубриво и прехрамбрене намирнице изузму из санкција против Русије. Притом није битно да ли се некоме Русија свиђа, или не. Нама је потребно ђубриво“, објашњава Бисли.
Наглашава да ће следеће године ће настати пакао, ако не буде било довољно ђубрива.
Док траје рат у Украјини рат против глади не може да се добије, каже шеф WТО. Неке земље половину својих потреба за житарицама намирују из Русије и Украјине.
Бисли каже да велики број богатих земаља не помаже Светском програму за храну колико би могле, баш као што премало чине у борби против климатских промена. А то би могло да им се обије оглаву.
Јер док индустријски развијене земље дискутују о мерама за смањивање штетних гасова, сиромашне земље воде егистенцијалну борбу. Богате земље имају обавезу да помогну људима у сиромашним земљама да преживе, каже Бисли. Ако ни због чега другог, онда зато што ће у супротном миграције да експлодирају, а екстемисти широм света ће злоупотребити ситуацију.
J.H./Spiegel/vreme
