Ротација Земље око своје осе је узрок смене дана и ноћи, према чијем протицању је прилагођен целокупан начин живота и рада човека. Стога ово кретање представља основ рачунања времена. Време обиласка Земље око Сунца, односно време за које Сунце на привидној небеској сфери изврши један привидни пуни обилазак, назива се сидеричном годином. Дужина сидеричне године износи 365 дана, 6 часова, 9 минута, 9 секунди (тј. 365,256 дана). Ова природна јединица којом се може мерити кретање Земље у васиони није погодна за датирање природних појава које се одигравају на Земљи. Ток годишњих доба, повезан је с временима проласка Сунца кроз еквиноцијске тачке. Време које је потребно Сунцу да се из пролећне тачке из које је пошло поново врати у њу, назива се тропском годином. Међутим, пошто се пролећна тачка годишње креће ретроградно по еклиптици (у сусрет Сунцу) за износ опште прецесије, тропска година је краћа од сидеричне и износи 365 дана 5 часова, 48 минута и 46 секунди (тј. 365,24220 дана). Ова величина због прецесије равнодневице подлеже секуларним променама. На основу дужине тропске године добија се зависност између средњег сунчевог времена и звезданог времена (звездано време је време за које се Земља обрне око своје осе). Тропска година има тачно један звездани дан више него средњих сунчаних дана (366,2422 звездана дана=365,2422 средња сунчана дана).
За потребе рачунања времена које би било у складу са током годишњих доба, тј. за потребе свакодневног живота, неопходно је да се из две дате природне временске јединице, дана и тропске године, образује календар у коме година садржи цео број дана, и при томе се, што је могуће више приближава вредности тропске године. Овај проблем успешно су решили још чувени астрономи старе Александрије.
Стари Египћани употребљавали су у свом календару годину која је имала сталну дужину од 365 дана. Годишње журење овог календара према природи износило је четвртину дана, тако да је у периоду од 1.460 година египатски календар отишао унапред за читаву годину дана. У доба Птоломеја Еуергета, 238. године пре наше ере, египатски календар је реформисан. Те године је, на основу Канопског едикта, свештенство Египта одлучило да се сваке четврте године уведе у календар један преступни дан, као светац добротворних богова. Овим поступком календарска година добила је средњу дужину од 365 дана и 6 часова, чиме се значајно приближила тропској години (разлика је износила свега 11 минута и 14 секунди).
Египатска реформа календара постала је основа римског, потом хришћанског календара. Римљани су грађанску годину поделили на дванаест месеци, чије је трајање у великој мери зависило од произвољног одређивања Понтифеџа маџимуса. Прву реформу римског календара увео је римски цар Јулије Цезар, 45. године нове ере, па се тај календар зове Јулијански. Тај календар је израчунао египатски астроном Сосиген. По овом календару, година износи 365 дана и 6 сати. Пошто календар мора имати дане који су везани за дневни циклус, тих 6 сати се сабере за 4 године, тако да свака четврта година има 366 дана. То је такозвана преступна година. Преступна година добија у фебруару тај један дан и тада фебруар има 29 дана. Тако је, захваљујући Сосигену реформа римског календара, спроведена на основу Канопског едикта. На сабору у Никеји 325. године, хришћанска црква усвојила је јулијански календар.
Приликом Сосигеновог израчунавања јулијанска календарска година разликовала се од тропске године (која износи 365,2422 дана), за 11 минута и 14 секунди. У почетку то није значило много, али током времена су дани заостајали за тропском годином. У вези с тим, комисија Римске цркве, под председништвом Алојзија Лилиуса, предложила је реформу календара, коју 1582. године прихвата папа Гргур (Грегорије) ВИИИ, па је и реформисани календар добио по њему назив грегоријански. Према прорачуну који је комисија Римске цркве изнела, установљена је разлика од 10 дана закашњења, па је из календара испуштено 10 дана, при чему је 5. октобар 1582. године јулијанског календара датиран са 15. октобром.
Поред тога, за преступне године уведен је следећи поступак: за преступне године узимају се само оне године које су дељиве са 4 без остатка, са изузетком секуларних година; секуларне године (чији се број завршава са две нуле), узимају се да су преступне само тада када је њихов број столећа дељив са 4 без остатка. У складу с овим правилом, у грегоријанском календару од секуларних година у претходном периоду биле су преступне само 1600. и 2000. година, док ће у будућности преступне бити 2400. и 2800. година. Средња дужина године у грегоријанском календару износи 365,2425 дана (365 дана, 5 часова, 49 минута и 12 секунди), чиме је разлика између тропске године и средње календарске године сведена на 26 секунди. Грегоријански календар прихватиле су све западне хришћанске цркве, постепено и неке православне.
Како јулијански календар сваке четврте године и даље има преступну годину, почетком 20. века разлика од почетних 10 дана повећала се и износила је 13 дана. Године 1923. васељенски патријарх Мелетије IV сазвао је Конгрес источноправославних цркава, уз позив за хитну реформу јулијанског календара.
На предлог државних и црквених званичника Миланковић учествује на Свеправославном конгресу у Цариграду, 1923. године. Том приликом предложио је реформу јулијанског календара, која је обухватала следећа три важна календарска питања: усаглашавање разлике између јулијанског и грегоријанског календара која је тада износила 13 дана; утврђивање распореда будућих преступних година којим се обезбеђује да дужина средње календарске године буде што ближа дужини тропске године; усаглашавање раскорака између јулијанског и грегоријанског календара у дану празновања Ускрса и других покретних празника.
Јулијански календар садржавао је два крупна недостатка: за годину је узимао да има 365 ¼ дана и да 235 лунарних месеци представља тачно 19 соларних година. Од првог васељенског сабора јулијански календар заостао је на временској скали израженој у сунчаним годинама, за 13 дана. Миланковић је свој календар базирао на анулацији тадашње разлике од 13 дана, чиме је нови календар доведен на исти датум као и грегоријански.
На његов предлог прихваћено је следеће правило за преступне године: преступне године могу бити оне које су дељиве са 4 без остатка (ово правило се и раније примењивало), а секуларне године биће само онда преступне, ако њихов број векова када се подели са 9, даје остатак 2 или 6. Све остале секуларне године просте су, што даје потпуну прецизност до 2800. године, тј. до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром. Тим новим правилом, које регулише распоред преступних година, добија се средња дужина календарске године од 365 дана, 5 сати, 48 минута и 48 секунди. Тиме је добијена до сада највећа тачност календара, у коме се календарска година разликује за само 2 секунде од садашње дужине тропске године.
Миланковићев календар је до сада најпрецизније урађен календар, који је доведен на исти датум као грегоријански, од кога ће одступити тек 2800. године, односно до тада не може бити никаквог размимоилажења са садашњим грегоријанским календаром. Питање датума празновања Ускрса, Миланковић је одредио применом егзактних астрономских прорачуна Месечевих мена, тако да се нови календар у празновању Ускрса и других покретних празника разилази с грегоријанским календаром само онда када „рачун западних цркава у одређивању пасхалног Месеца даје погрешне резултате“.
Миланковићев нови календар православних цркава усвојен је једногласно на Свеправославном конгресу у Цариграду, 1923. године, али је касније примењен само у Грчкој, Румунској, Цариградској и Александријској православној цркви. Српска, Јерусалимска и Руска црква, као Света Гора, остале су на старом календару.
Даница Спасова, мр Славко Максимовић
Из књиге: „Милутин Миланковић – путник кроз васиону и векове“, 2009.
