Иако се један од најагилнијих америчких сценариста и режисер Тејлор Шеридан (Јелоустон, 1883, 1923, Сикарио), наводи само као извршни продуцент серије “Шериф Бас Ривс” (Lawmen: Bass Reeves) његов ауторски рукопис се препознаје у овој вестерн саги од прве до посљедње епизоде.
На страну што је сам Шеридан почео развој приче планирајући да је наслони на свој Јелоустон универзум да би на крају одустао и препустио креативни развој Чеду Фејхану, а који је посао обавио на више него достојан начин, ова прича о Басу Ривсу, човјеку који је од одбјеглог роба и бјегунца постао први црни шериф на Дивљем западу, је дословно Шериданова “шоља чаја” у сваком погледу.
Храбри, мужевни индивидуалац у главној роли, који се води моралним кодексом на танкој граници добра и зла, спорог ритма са нагласком на атмосферу, упечатљиви глумачки доприноси и сирови приказ насиља су постулати на којима је Шеридан изградио своју каријеру и “Бас Ривс” јасно слиједи ове постављене смјернице.
Истина, истинита животна прича црног шерифа који је од роба и фармера постао човјек закона на тзв. “Индијанској територији” у служби чувеног судије Паркера, хапсећи и убијајући преко 3000 криминалаца током каријере, савршено се уклапа у Шериданов опус, осим што је главни јунак црне боје коже и што су женски карактери добили још истакнутију улогу. Наравно, то је одличан начин за демантовање бесмислених оптужби на рачун Шериданове глорификације бијелог Американца и мизогени однос према женама, углавном стечених писањем либералнијег дијела критике, али тешко је повјеровати да је Шеридана привукла ова врста калкулација, а не прилика да сними још једну причу о фасцинантном човјеку који је био закон и ред, захваљујући властитој храбрости, челичној упорности и способности да оконча каријеру без веће огреботине, што у доброј мјери и објашњава да је Фејхану препустио креативно кормило.
У сваком случају, резултат је одлична серија који није за оне који воле брзометан ритам, психолошка нијансирања карактера и бројне преокрете, јер овдје добијамо лаган приповједачки темпо који нас постепено уводи у причу о робу који се са својим газдом бори на страни југа, затим након што претуче свог сулудог господара због лажи бјежи на индијанску територију, а потом неколико година касније од злогласног судије Паркера(“потребан је човјек добар са пиштољем и чврсте кичме”) добија прилику да своје искуство са индијанске територије искористи на правој страни закона.
Додијеливши главну ролу Дејвиду Ојелову, аутор је добио глумца довољно харизматичног да без проблема носи ролу суровог човјека од акције, али једнако талентованог да изнесе драмске и мелодрамске односе, прије свега у вези са сопственим моралним дилемама и породичним односима. Са друге стране, око њега је окупљена искусна екипа ветерана попут одличног Дениса Квејда као откаченог шерифа Шерили Лина, Доналда Сатерленда као строгог Паркера и Бери Пејпера као психотичног револвераша Изи Пирса те неколико одличних млађих глумаца, који се нису устручавали да искористе пружену прилику попут Лорен Бенкс (Ривсова супруга Џени) и Фореста Гудлука (Ривсов индијански помоћник Били Кроу).
Остатак посла Фејхан је препустио талентованом режисерском двојцу Кристини Александри Ворос и Дамјану Марконију, који су мајсторски обавили посао препустивши први план глумачком ансамблу, док су у ненаметљивом ритму визуелно и приповједачки креирали лијепи, али сурови свијет дивље границе у другој половини 19. вијека.
Крајни резултат је старомодна, али упечатљива вестерн прича, којој истина, утисак у финишу квари помало натегнута прича о Ривовом доприносу против сегрегације на Дивљем западу, али док он и његова екипа током осам епизода ефикасно дијеле правду пиштољима, ножем и песницама, може се прећи преко одређених прилагођавања духу модерног времена, посебно у свјетлу чињенице да су квалитетни вестерни постали истинска ријеткост у модерној кинематографији.
Извор: Бранислав Предојевић/glassrpske.com
