Пише: Реј Мекговерн
Превод: Журнал
На неоконзервативној листи начина како учинити свијет безбједнијим за Израел, Иран је у почетку заузимао најважније мјесто. „Прави мушкарци иду у Техеран!” био је снажан слоган. Али онда је премијер Аријел Шарон пристао на мање амбициозан план — да „среде Ирак” и прво уклоне „злог диктатора” у Багдаду.
Како су се освајачи/окупатори заглибили у Ираку, чинило се разумнијим наредни пут „средити Сирију”. Уз помоћ „пријатељских служби,” неоконзервативци су организовали операцију под лажном заставом, хемијски напад изван Дамаска крајем августа 2013. године, окривљујући за то предсједника Башара ел-Асада, за кога је амерички предсједник Барак Обама раније рекао да „мора отићи.”
Обама је хемијски напад означио као „црвену линију“, али, чудом над чудима, одлучио је да испоштује Устав САД тражећи одобрење Конгреса. Још горе по неоконзервативце, у првим данима септембра руски предсједник Владимир Путин спасио је Обаму од неуспјеха убједивши Сирију да уништи своје хемијско оружје под надзором Уједињених нација.
Обама је касније признао да је готово цијели његов тим савјетника желио да нареди лансирање крстарећих пројектила „Томахавк” на Сирију.
Имао сам срећу да из непосредне близине посматрам љутиту реакцију неких од најистакнутијих америчких присталица Израела 9. септембра 2013. године, када је, уз посредовање Русије, објављен договор да Сирија уништи своје хемијско оружје.
Након интервјуа у Вашингтону за CNN International, отворио сам врата студија и готово срушио на земљу ниског човјека по имену Пол Волфовиц, бившег замјеника министра одбране у администрацији предсједника Џорџа Буша, који је 2002-2003. помогао да се скроји лажни наратив као изговор за инвазију на Ирак.
А поред њега је стајао бивши сенатор Џо Либерман, неоконзервативац из Конектиката, који је био водећи заговорник рата у Ираку и готово сваког другог потенцијалног рата на Блиском истоку.
На телевизији раније тог дана, Андерсон Купер је тражио мишљење од Арија Флајшера, бившег Бушевог портпарола , и Дејвида Гергена, дугогодишњег ПР стручњака у Бијелој кући.
Флајшер и Герген били крајње бијесни због руске иницијативе да се пружи шанса миру и утучени због губитка шансе за војну интервенцију САД у Сирији, која је била на дохват руке.
Атмосфера на телевизији и у великој сали била је као на сахрани. Затекао сам се на некој врсти помена, међу озбиљно обученим људима (овог пута без упадљивих пастелних кравата) који су жалили за ратом који је, изгледа, коначно и заувијек преминуо.
У свом интервјуу, Либерман је изразио танану наду да ће Обама ипак послати трупе у рат без одобрења Конгреса. Помислио сам: невјероватно, ево човјека који је 24 године био сенатор и умало постао потпредсједник, а не сјећа се да су Оци оснивачи Устава у Члану 1, Секцији 8, јасно прописали да само Конгрес има право да објави рат.
Вече 9. септембра било је тешко за заговорнике нових ратова и за оне који воле да цинично добаце како треба „дати шансу рату.”
Неоконзервативци су доживјели још једно понижење три дана касније, када је The New York Times објавио текст Владимира Путина у форми гостујуће колумне. У њој је руски предсједник писао о растућем повјерењу између Русије и Сједињених Држава, као и између њега и Обаме, уз упозорење на идеолошки концепт да су неке земље „изузетне“.
Сенатор Боб Менендез (Д-Њ), тадашњи предсједник Комитета за спољне послове Сената и један од миљеника Израела, изразио је осјећања многих у Вашингтону када је рекао: „Био сам на вечери и готово сам пожелио да повраћам.“
Ноам Чомски: Русија у Украјини хуманија него што су САД биле у Ираку
Менендез је управо саставио и провукао кроз свој комитет резолуцију са 10 гласова за и 7 против, којом би предсједник добио овлашћење да удари на Сирију довољно снажно да ослаби Асадову војску. Сада, на Обамин захтјев, та резолуција је стављена на чекање.
Било је јасно да су различите групе које су покушавале да збаце Башара ел-Асада имале довољно разлога да настоје увући САД дубље у сукоб, како би подржале њихове напоре. Једнако је јасно било да је влада израелског премијера Бењамина Нетањахуа имала подједнако снажан мотив да Вашингтон увуче у још један рат у том региону — тада, као и сада.
Новинарка The New York Times-а, Џуди Рудорен, која је извјештавала из Јерусалима, 6. септембра 2013. написала је уводник у ком је неуобичајено искрено разматрала израелске мотиве. У тексту под насловом „Израел подржава ограничени напад на Сирију“, напоменула је да су Израелци тихо тврдили како је најбољи исход за грађански рат у Сирији, који је тада трајао двије и по године, био — никакв исход.
Рудорен је написала:
„За Јерусалим, статус кво, колико год био ужасан из хуманитарне перспективе, чини се пожељнијим од побједе Асадове владе и њених иранских савезника или јачања побуњеничких група у којима све више доминирају сунитски џихадисти.
‘Ово је као плеј-оф ситуација у којој желите да оба тима изгубе, али бар не желите да један побиједи. Прихватићемо нерјешен резултат,’ рекао је Алон Пинкас, бивши израелски генерални конзул у Њујорку. ‘Нека и једни и други крваре, нека искрваре до смрти: то је стратешко размишљање овдје. Док год ово траје, нема праве пријетње од Сирије.’”
Умјесто „Томахавка”, Обама је одобрио (или прећутно подржао) тајне акције за свргавање Асада. То се није баш добро завршило. Улагање од 500 милиона долара у обуку и наоружавање „умјерених побуњеника” резултирало је тиме да је, према ријечима тадашњег команданта CENTCOM-а генерала Лојда Остина, Конгресу 17. септембра 2015. речено да су „само четири или пет њих још увијек борбено способни.”
Крајем септембра 2015. године, на Генералној скупштини УН-а, Путин је саопштио Обами да Русија шаље своје снаге у Сирију. Двојица лидера су се сложила да задужe америчког државног секретара Џона Керија и руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да раде на постизању прекида ватре у Сирији; њих двојица су на томе напорно радили једанаест мјесеци.
Коначно, споразум о прекиду ватре је постигнут и лично су га одобрили Обама и Путин. Следећа листа догађаја, која почиње јесени 2015. године, може бити поучна за разматрање како би обновљени сукоб могао да се развије (вјероватно без америчко-руских преговора), ако текући напад џихадиста на сиријске снаге потраје више од неколико седмица.
28. септембар 2015.: На Генералној скупштини УН-а, Путин обавјештава Обаму да ће Русија започети ваздушне ударе у Сирији и позива га да се САД придруже руској ваздушној кампањи против ИСИС-а. Обама одбија, али даје упутство државном секретару Џону Керију да сарађује са Сергејем Лавровом како би се „раздвојили“ летови САД и Русије изнад Сирије и потом радили на смањењу сукоба и политичком рјешењу у Сирији, што доводи до дуготрајних преговора.
30. септембар 2015.: Русија започиње ваздушне ударе како против ИСИС-а, тако и у подршци сиријским снагама против побуњеника у Сирији.
1. октобар 2015. – 9. септембар 2016.: Кери и Лавров напорно раде на увођењу прекида ватре и политичког рјешења. Коначно, ограничени прекид ватре потписан је 9. септембра 2016. уз експлицитни благослов Обаме и Путина.
12. септембар 2016.: Ограничени прекид ватре ступа на снагу; одредбе укључују РАЗДВАЈАЊЕ „УМЈЕРЕНИХ“ ПОБУЊЕНИКА ОД, ПА, „НЕУМЈЕРЕНИХ“. Кери је раније тврдио да је „разрадио“ начине за остварење тог раздвајања, али до тога није дошло. Одредбе су такође укључивале и безбједан приступ за хуманитарну помоћ у Алепу.
17. септембар 2016.: Ваздухопловне снаге САД бомбардују фиксне положаје сиријске војске, усмртивши између 64 и 84 војника, док је око 100 других рањено. То је било довољно доказа да Руси буду увјерени да је побуњени Пентагон има намјеру да осујети прекид ватре и значајну сарадњу са Русијом, ОСЈЕЋАЈУЋИ СЕ СЛОБОДНИМ ДА ТО УРАДИ И ЗАТИМ САМО КАЖЕ „ОПРОСТИТЕ“, БЕЗ ИКАКВЕ ОДГОВОРНОСТИ.
Позадина „тенковског спора” у НАТО-у: Украјина, Балкан и Сирија у истој корпи руско-немачке трговине
26. септембар 2016.: Руски министар спољних послова Сергеј Лавров изјавио је:
„Мој добар пријатељ Џон Кери… налази се под жестоким критикама америчке војне машинерије. Упркос чињеници да су, као и увијек, [они] увјеравали да врховни командант САД, предсједник Барак Обама, подржава његове контакте са Русијом (што је потврдио током свог састанка са предсједником Владимиром Путином), очигледно је да војска баш и не слуша врховног команданта.“
29. септембар 2016.: Сергеј Лавров је отишао даље од пуке реторике, конкретно критиковавши председавајућег Здруженог штаба САД-а генерала Џозефа Данфорда, који је пред Конгресом изјавио да се противи дијељењу обавјештајних података са Русијом. Лавров је рекао: „Након што су споразуми закључени по директним налозима руског предсједника Владимира Путина и америчког предсједника Барака Обаме предвиђали да ће дијелити обавјештајне податке… Тешко је радити са таквим партнерима…”
ФРУСТРАЦИЈА ЏОНА КЕРИЈА, ПРОЖЕТА СУЈЕТОМ: По свему судећи, помоћница државног секретара за европска и евроазијска питања Викторија Нуланд, америчка амбасадорка у УН-у Саманта Пауер, савјетница за националну безбједност Сузан Рајс, израелски премијер Бењамин Нетањаху и други увјеравали су Керија да ће бити лако „усагласити ствари“ на Блиском истоку.
Ово је начин на који је Кери започео своје излагање на отвореном форуму који су организовали The Atlantic и Институт Аспен 29. септембра 2016. године. (Био сам тамо и једва сам могао да повјерујем; натјерало ме је да помислим како неки од ових бирократа заиста вјерују у своју реторику о томе да су „незамјењиви.“) Кери је рекао:
„Сирија је једна од најкомпликованијих ствари којима сам се икада бавио у свом јавном животу, у смислу да вјероватно постоји око шест ратова који се истовремено воде: Курди против Курда, Курди против Турске, Саудијска Арабија против Ирана, сунити против шиита, сви против ИСИС-а, људи против Асада, Ал-Нусра… ово је запетљан секташки и грађански рат, са стратешким и посредничким интересима, и веома је тешко усагласити снаге.“
На крају, сиријске, руске и снаге Хезболаха су одбациле џихадисте и ослободиле Алеп и друге дијелове земље, упркос противљењу САД-а, а сада су поново позване да учине исто.
Реј Мекговерн ради са Tell the Word, издавачким одјељењем екуменске Цркве Спаситеља у Вашингтону. Његова 27-годишња каријера као аналитичара ЦИА укључивала је вођење Одјељења за совјетску спољну политику и одржавање јутарњих брифинга за Предсједнички дневни извјештај. Након пензионисања, постао је саоснивач организације Veteran Intelligence Professionals for Sanity (VIPS).
Извор: consortiumnews
