Пише: Ратко Контић
Волим писце којима је Бог дао таленат да пишу кратке приче, на крајње рационалан и веома читљив начин предоче суштину свог умијећа и уједно испричају причу о људима и њиховим карактерима или околностима у којима живе. Кратка форма у којој се изражавају указује на њихову могућност да се изразе са стилом, али и да представе свој доживљај разумијевања односа у једној заједници и њених карактеристичних представника. Суштински, људи су увијек исти, само су околности другачије. Један од мајстора кратке приче је први руски писац који је добио Нобелову награду за своје умијеће или како је за њега неко рекао „не познајем ниједног писца чији је спољни свијет тако тијесно повезан са унутрашњим, чији су осјећаји тако тачни и неопходни, а свијет тако самосвојан и непредвидљив“.
Са друге стране, у људској природи је да увијек тежи да избјегне критику или санкцију, тражи лакши начин да дође до жељеног циља и оствари максимум идеолошких или материјалних вриједности, што је и више него очигледно и на почетку 21. вијека. Израњајући испод „српа и чекића“ прије 30 и више година, неки људи код нас су почели да се баве политиком крајње натурално, руководећи се углавном оним што ће им донијети корист и омогућити што лагоднији живот.
Наравно, брзо се указала разлика међу њима или како то каже један још један невјероватан руски писац: „Сви људи живе и делају према својим мислима, које према мислима других људи. У томе колико људи живе према својим мислима, а колико према мислима других људи и јесте једна од главних разлика међу људима.“ Сходно томе формиране су и друштвене организације – партије које су обједињавале људе истог или сличног опредјељења и идеологије, да би се у једном моменту појавиле и тзв. „групе за притисак“ или организације које званично имају кратак назив НВО, за које важи иста пишчева дефиниција. Крајње скромно, без икаквог књижевног талента или искуства, покушао бих да испишем пар причица о људима и околностима нашег времена, са могућношћу да неког представим другачијим него што наведени себе доживљава у јавном простору.
Мисао пјесника и филозофа да „није све у своје вријеме, већ је све у твоје вријеме“ даје ми могућност да искажем јавно своје размишљање преточено у неколико текстуалних минијатура. Прича о Савјетнику – Није до министра. Није он крив што је савјетник прихватио да буде савјетник. Могао је да одбије уколико је само куртоазно понуђен, ако није сам тражио да савјетује. Суштина је да тај савјетник ништа ново не може рећи нити савјетовати што није рекао или савјетовао за скоро 20 година док му је могло бити. И за све што је у то вријеме говорио и савјетовао мора бити искључиво захвалан бившем седмоструком премијеру и предсједнику државе. Једном је био уједно и премијер и министар. Демократија. Зато није до министра. Крај приче. Прича о Инвеститору – „Обраћам се вама, поштовано домицилно становништво, враћам вам плаже и одох на свјеж ваздух, нама су планине занимљивије“. Крај приче.
Прича о првом међу једнакима – Премијер не личи на непоштеног човјека, помало је површан и недоследан, али премијер кога политички не поштују. Премијер који размишља на енглеском, а прича на свом језику испада веома неразумљив. Та неразумљивост и одсуство политичког ауторитета је толико да га предлажу за „непожељну особу“ у сопственој држави, тачније у једној приморској заједници и о томе обавјештавају руководство сусједне државе. Невјероватно. Крај приче.
Прича о криминалу и његовим специфичним појавним облицима – Да нијесу тамо неки откључали тамо неку апликацију остали бисмо ми овдје у тој причи закључани још дуго. Стицај околности и новинари. Крај приче се не назире брзо. И још само прича о „војводама, сердарима, гувернадурима и комитама и осталима“ – Ако Бога знате одморите мало, да ухватимо залет према ЕУ и да се некако интегришемо, да мирно живимо и будемо неважни, осим за инвестиције које ће побољшати свима живот. Да се стави тачка на ваше размирице и на ту причу једном заувијек.
Или је то прича без краја?
Извор: Дан
