Пише: Мирко Даутовић
Након месец дана одсуства, писати о рату на Леванту делује као повратак на биоскопску пројекцију филма чије сцене као да смо већ гледали, већ им присуствовали, већ их се ужасавали. Високотехнолошка кланица у Гази, погроми над Палестинцима на Западној обали, Хезболахове претње одмаздом за убиство њихових бораца, ишчекивање иранске одмазде због убиства Исмаила Ханијеа у Техерану, и преговори о примирју који не воде никуда. Вир историје усисава регион све дубље и дубље, а сунце наде је све даље и слабије, пре свега за стотине хиљада жртава у Гази. По подацима Министарства здравља у Гази, број мртвих је прешао 40.000, али те бројке одавно више нису поуздане. Мртве нема ко да броји, а ни где. Појас Газе је 40 километара апокалиптичног пејзажа уништених зграда кроз које се у складу за израелским наређењима потуцају палестински бескућници, тражећи „хуманитарну зону“ у којој их Израел неће убити. Те зоне нису стално на истом месту. Израел их пали и гаси, и сваки пут је све мања, како каже Јан Егеланд, председник хуманитарне организације Норвешки комитет за избеглице. Израел је прогласио 90 одсто територије Појаса Газе „борбеном зоном.“ Цивилна популација која је пре рата бројала два милиона људи је безбедна у само једној десетини територије. Свуда другде су легитимна ловина за израелску војску, с тим што нико у израелској војсци неће сносити последице за њихово убиство у „хуманитарној зони“, као ни за убиство хуманитарних радника или новинара или за мучење заробљених Палестинаца. Слике убијене деце, истранжиране технолошки најнапреднијим оружјем, се прикључују низу таквих слика из претходних 11 месеци геноцида у Гази. На тај непрекидни низ ужаса, потпуно је људска реакција окренути се дефетизму и признати сопствену немоћ да се утиче на деловање незаустављиве израелске силе која Бога не моли. Остаје нам да сведочимо и, уколико смо у стању – бележимо ток катастрофе.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
ОДМАЗДЕ
Пажња светског јавног мњења, потпуно свесног куда ствари иду, се окренула од Газе ка два догађаја која могу да буду расплет или даљи заплет рата. Или ће преговори о примирју бити успешно окончани или ће иранска одмазда за убиство Исмаила Ханијеа бити ескалација која ће рат претворити у регионални. До поднева 26. августа, ниједно се није десило и Блиски исток је и даље у нигдини где су обе опције могуће.
У недељу ујутро су почеле да стижу нотификације о превентивном израелском нападу на положаје Хезболаха у Либану. По израелској војсци (Цахал), Хезболах се спремао да лансира хиљаде пројектила на Израел, због чега је стотина израелских авиона дејствовала и уништила те лансирне платформе. Међутим, Хезболах је ипак успео да лансира неколико стотина пројектила, по Хезболаху њих 320, које су погодиле војне циљеве у северном Израелу и нанеле знатну штету. Нејасно је који је напад први почео. Лидер Хезболаха, Хасан Насрала, је објавио у недељу поподне да ће Хезболах проценити да ли је њихов напад на Израел био успешан, и ако јесте, тиме ће бити испуњена одмазда за убиство Фуада Шукра, команданта Хезболаха којег је 30. јула, осам сати пре него што ће убити Ханијеа у Техерану, Израел елиминисао ударом пројектила у Шукрово пребивалиште у јужном Бејруту. Убиство Шукра је пак била одмазда за погибију дванаесторо друске деце на Голанској висоравни 27.јула, за које је Израел окривио Хезболах и искористио за убиство Шукра, о чему смо детаљно писали у двоброју 692-693 Новог магазина. У израелском нападу ове недеље, 25. августа, је погинуло троје Либанаца, укључујући и једно дете. У нападу Хезболаха је повређен један израелски војник и кокошињац, због чега је група која иначе изазива страх и поштовање у арапском свету сада мета подсмеха на друштвеним мрежама. Од силних претњи и најава, успели су да испрже 400 пилића.
Од убиства Ханијеа и најава одмазде, аналитичари међународних односа су се питали да ли ће такозвана „Осовина отпора“ (Михвар ал-Мукâвама), коју чине Иран, Хезболах, јеменски Хути, и ирачке „Народне мобилизацијске снаге“ (Хашд ал-Шаби) напасти Израел заједнички, у истом тренутку, или ће напасти одвојено. Насрала је јуче објавио да ће свака чланица Осовине засебно извести одмазду у повољном часу. Дакле, иранска одмазда ће се можда још увек десити. Она је најављена у петковим проповедима у џамијама широм Ирана 16. августа, јер ако се не деси, „Израел ће постати још дрскији у својим провокацијама“, рекао је ајатолах града Шираза, Лотфолах Дежкам.
Већ месец дана се очекује та одмазда и прво се постављало питање какав облик ће она да има, а након недељу-две, питање се променило у „Зашто се одмазда још увек није десила?“ Јасно је да Иран нешто чека, али шта? Можда су свесни сопствене рањивости, сад кад је јасно да је унутрашња безбедност толико шупља да су им убили госта на председничкој инаугурацији. Ако би заратили директно са Израелом, да ли би израелски агенти у Ирану могли да убију и председника Масуда Пезешкијана и команданта Иранске револуционарне гарде, генерала Хосеина Саламија, па чак и врховног вођу Исламске републике, ајатолаха Алија Хамнеија?
Друга брига Техерана су његови сопствени грађани. Протести које је изазвало убиство младе Ђине Мохсе Амини септембра 2022. су трајали месецима и никада нису сломљени. Нису се ни угасили. Само је дошло до примирја између режима који је својим грађанима донео беду а од религије направио оков. Тада, САД нису интервенисале нити подржале протесте. Да ли би они могли опет да букну ако би Израел и Вашингтон ударили на циљеве Револуционарне гарде?
НУКЛЕАРНО ОРУЖЈЕ, ПРЕГОВОРИ
Треће питање у Техерану се тиче америчких председничких избора у новембру. Ко би био бољи станар у Белој кући за Иран? Камала Харис или Доналд Трамп? Засигурно је то Харисова, јер иако и она тврди да би стала у одбрану Израела, питање је које би од њих двоје извело превентивни напад на Иран. Трамп је већ убио њиховог команданта, Касема Солејманија, повукао Америку из преговора о иранском нуклеарном програму, и прошле недеље су америчке обавештајне службе објавиле да је Иран спровео хакерске нападе на Трампову кампању. Овде треба узети у обзир и погледе главних иранских савезника, Кине и Русије. Овим двема силама одговарају различити председници. Док Москва подржава Трампа, Пекинг би радије хтео Харисову. Иако Русија и Иран ближе сарађују у војним стварима, Пекинг је далеко битнији и као трговински и као политички партнер. Ако би Иран сада повукао потез који би ескалирао рат у регионални, кандидаткиња Демократске партије би имала геополитички пожар иза себе који би могао да помогне Трампу, никако њој.
Четврти мотив за неделање Техерана је ирански нуклеарни програм. Међународна агенција за атомску енергију већ месецима упозорава да Иран обогаћује свој уранијум на чистоту од 90 процената. Не постоји мирнодопска примена толико обогаћеног уранијума. Амерички државни секретар Ентони Блинкен је рекао пре месец дана да је Иран „недељу до две“ удаљен од производње материјала за атомску бомбу. Иран тврди да нема такве амбиције, као и да постоји правна препрека – ајатолах Хамнеи је 2003. године лично издао фатву, религијску уредбу, у којој је забранио производњу оружја за масовно уништење, и устврдио је да је употреба нуклеарног оружја супротна исламском ратном праву, јер служи за уништење цивилних популација. Па ипак, као и свака друга уредба, и фатва се може повући ако се промене околности. Постоји и Договор о неширењу нуклеарног оружја, чијег је Иран потписник, али и потпис се може повући. Штавише, чланом 10 Договора, таква могућност је и предвиђена, уколико су „изванредни догађаји … угрозили врховне интересе државе.“ Атентат на Кхамнеија, као и позиви јавних личности у Израелу да се превентивно изврши нуклеарни напад на Иран, би могли послужити као изговор Техерану да тако и поступи и доврши свој програм нуклеарног наоружања. Израел би онда морао трипут више да размишља о ударима на Иран, нуклеарним и другојачијим.
Коначни мотив, пети, Ирана, да не делује још увек јесу преговори. Ова интерпретација долази из америчких дипломатских кругова, који сматрају да Иран не жели да угрози преговоре о примирју, и да су претње одмаздом реторичко средство да се Израел подстакне на прихватање услова примирја. У овом тумачењу, одмазда је Дамоклов мач који неће пасти на Израел, уколико се постигне примирје са Хамасом.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
НЕТАЊАХУОВИ ЗАХТЕВИ
Али у каквом су стању сами преговори? Договора нема, само вести да делегације Израела и Хамаса час одлазе, час се враћају на преговоре које не воде очи у очи, него преко медијатора: Египта, Катара, и Сједињених држава. Морамо рећи да до сада никакав текст предлога није дат јавности на увид. Све што имамо су тезе и незванични нацрти дати медијима. Предлог који је амерички председник назвао „израелским“ и који је представио свету 31. маја је био прилично танак али га је Хамас изгледа прихватио, док га је Израел одбацио. За три месеца од тада, израелски премијер Бењамин Нетањаху је стално постављао додатне услове, чим се делегације приближе договору. Он зна да, ако се постигне примирје, његова власт је готова. Његови екстремистички коалициони партнери желе наставак геноцида у Гази и његово проширење на Западну обалу где владају погроми израелских колониста над Палестинцима. Чак се у тим, екстремистичким круговима, тражи и окупација и израелска колонизација јужног Либана.
Тренутно, захтев Нетањахуа у преговорима јесте да се Израел заправо не повуче из Појаса Газе, већ да се Појас пресече на пола и одсече од Египта двама коридорима: Нецарим и Филаделфи. Нецарим коридор пресеца Појас Газе. То је улица коју су багери израелске војске просекли кроз урбани леш Газе, све до мора. Други коридор, Филаделфи, одваја Египат од Газе. Останак израелске војске у Нецариму би онемогућио да Палестинци могу да се врате са југа на север Појаса, а контролом над Филаделфијем би се вероватно наставила израелска блокада хуманитарне помоћи. Нема разлога ни не веровати да би израелска војска са таквих позиција наставила да убија Палестинце, било да су припадници Хамаса или не.
Овај захтев је стога неприхватљив за Хамас, и то знају и Израелци. Израелски медији су јавили почетком августа да шефови војске и обавештајних служби схватају да Нетањаху не жели ни мир ни повратак талаца. Само рат. Американци више не причају о мировном споразуму. Ово је тек „премошћујући договор.“ Премошћавање до чега? Када се види да се спомиње трајање од 10 недеља, постаје јасно. За 10 недеља су амерички председнички избори. Поента ових преговора више није да се спасу Палестинци, него да се кроз хрпе њихових лешева раскрчи коридор којим би се Демократска партија довукла до 5. новембра.
Извор: Нови Магазин
