Пише: Мирко Даутовић
Светски академици, међу њима и бројни Јевреји, окарактерисали су израелско деловање у Гази као геноцид по члану 2, Конвенције УН о превенцији и кажњавању геноцида из 1948, али тешко да ће то утицати на Израел и САД.
Израел не посустаје. Наредне седмице навршиће се 700 дана од Хамасовог напада на кибуце у околини Појаса Газе, који је покренуо рат Израела против ове организације, а који је одавно прерастао у геноцид над Палестинцима. Званична бројка погинулих је прешла 63.500, по статистици Министарства здравља у Гази, али ово није прецизна бројка. У њу не спадају они који су умрли од глади, жеђи, болести; они који су остали затрпани у рушевинама срушеног града; они које је Израел убио у тами, далеко од камера и болница у којима се лешеви идентификују. Није остало ни много болница у Појасу Газе. На северу Појаса Газе не постоје болнице. Све су уништене. У граду Гази, постоје остаци болнице Ел Шифа у коју су израелске снаге спорадично упадале прошле године и „елиминисале терористе“. Када су се повукли 1 априла, палестински цивили су се вратили и затекли раскомадане, распадајуће лешеве. На југу Појаса Газе је уједно и последња функционална болница, „Насер“, у целој Гази.
Новинари мете
Незадовољни таквим стањем ствари, израелске снаге су у понедељак 25 јануара у 10:08 ујутро на спољна степеништа болнице лансирале два пројектила мале разорне моћи. У првом удару је погинуо новинар Ројтерса Хусам ел Насри који се налазио на источном степеништу. Лекарско особље је остало заробљено унутра. Убрзо су дошле екипе спасилаца како би отклонили шут од удара и ослободили заробљене лекаре. С њима су били и новинари. Заједно су се попели до тачке удара на источном степеништу када је, девет минута након првог удара, стигао и други израелски пројектил који је ударио тачно у групу која се тискала на источном степеништу. Сви спасиоци и свих пет новинара су погинули у њему. Као и у првом удару, постојао је још један пројектил који је истовремено ударио на северни део зграде. Ово је све показала ББЦ-ијева анализа снимка. У ударима је погинуло укупно најмање 50 људи. Поред споменутих спасилаца и новинара, лекари, пацијенти, чланови породица пацијената. Британско медицинско особље које волонтира у болници „Насер“ су описали сцене ужаса, вриштања, мириса крви, делова тела. Иза новинара су остале њихове камере, оштећене и у шуту, инструменти њиховог дела. Тела су раскомадана.
Мирко Даутовић: САД и Израел: Златни пејџер и ум изван кутије
Израелска верзија ове приче је „еволуирала“, како гласи нови еуфемизам за лагање након хватања у лажи. Прво је израелска авијација порекла да је бомбардовала болницу, али затим је израелска војска рекла да је гађала „Хамасову камеру“ којом су се пратили покрети израелских војника. Доказе да је постојала било каква камера осим фото-апарата убијеног новинара Ел Насрија ће израелска војска објавити накнадно, што до закључења овог броја још није урадила, и, ако је судити по досадашњој пракси израелских снага да доставе доказе којим правдају своје масакре Палестинаца, никада ни неће. Пошто је неко са улице снимио тренутке другог удара, који је циљао спасиоце и новинаре, и пошто је тај снимак кружио по свим медијима и друштвеним мрежама, Израел није могао да спроведе никакву хитну кампању спиновања, до признања. Касно поподне, премијер Бењамин Нетањаху се обратио свету, објашњавајући да је цела ствар била „трагична омашка“ и подвукао да Израел не циља новинаре. Две недеље пре тога, Израел је убио новинара Анаса ел Шарифа, са још четири новинара и два цивила, укључујући и Ел Шарифовог нећака. Оправдање Израела је да је Ел Шариф био терориста, за шта су докази његове фотографије са члановима Хамаса, не неки доказ учешћа у терористичким чиновима. Насупрот томе, постоје документовани докази да нема већег терора
Међународна асоцијација истраживача геноцида (ИАГС) је последњег дана августа објавила своје мишљење да Израел спроводи геноцид у Гази. По мишљењу ових академских експерата са свих крајева планете, израелске акције испуњавању члан 2 Конвенције Уједињених нација о превенцији и кажњавању геноцида из 1948, написаној након непојмљивог ужаса Холокауста, да се квалификују као геноцид. Учењаци позивају државе чланице да учине све у својој моћи да се одговорне личности изруче Међународном суду правде и да испуне своје обавезе на које их међународно право обавезује како би се спречио или зауставио геноцид. За ово мишљење је гласало 430 од 500 чланова ИАГС-е. Нити ће се Израел умилостивити нити ће Сједињене Државе марити за ово мишљење, али оно пружа упориште противницима израелских злочина да се позову на одлуку изузетно чврстог експертског тела и отворено говоре о геноциду у Гази. И, мора се рећи, велика већина која је гласала за ову одлуку, су учењаци јеврејског порекла и израелски држављани. Амос Голдберг, Омер Бартов, Маријана Хирш, Марион Инграм, Агнес Кори, су само неки од људи који су потврдили да је оно кроз шта Палестинци пролазе геноцид; што Палестинци говоре већ месецима кроз своје очајничке снимке из Газе. Понижавајуће је да њихове речи морају да буду валидиране кроз потврду људи који припадају истој групи као и они који тај геноцид спроводе; али макар је тиме палестинска ствар ојачана и све више је гласова у јавности на Западу који бесно урличу на Израел и своје владе. Тај бес, нажалост, прелази све чешће у антисемитизам због генерализације у коју доводи мржња због неправде. И због тога је битно спомињати ове учењаке, како би се знало да нису сви Јевреји уз Израел.
Анкете у Израелу приказују друштво које би желело примирје зарад ослобођења талаца (76 одсто испитаних) , али које у другим анкетама подржавају рат у Гази и етничко чишћење Палестинаца (70-80 одсто). Читаво израелско друштво не зна куда иде, оно прати фестивал клања. У екстази су због своје свемоћи коју доказује некажњивост и религијска индоктринација о изабраном народу, а истовремено су, у својим очима, окупани идентитетом жртве кроз векове. Разумних, који виде амбис у израелској будућности, је мало. Чак и на кратке стазе, мир је непожељан. Овог понедељка, у ратном кабинету премијера Нетањахуа, начелник генералштаба, генерал-пуковник Ејал Земир је тражио од Нетањахуа да одустане од идеје о потпуној окупацији Појаса Газе и склопи мировни споразум на који је Хамас већ пристао 18. августа. Нетањахуови коалициони партнери из екстремно екстремне деснице су, пак, тражили да се јавно одбаци било каква идеја споразума и чак су се жалили на Нетањахуову мекоћу. Да не би било гласања, Нетањаху је одлучио да се о теми не расправља, јер „договор није на столу“, иако јесте. „Хамас мора бити уништен,“ образложио је Нетањаху.
Средином августа је партнерство израелских и палестинских новинара у истрази коју је координисао британски „Гардијан“ довело до открића, на основу добављених обавештајних података израелске војске, да је до маја 2024. убијено 8.600 бораца Хамаса (од процењених 20-30.000 пре почетка рата). У том периоду је број званичних жртава, по Министарству здравља у Гази, био 53.000 жртава. Ако би се задржали на том броју, и прихватили да су 8.600 њих били борци Хамаса, то би значило да је проценат мртвих цивила 83 одсто погинулих, изузетно високо. По Организацији за праћење података о конфликтима из Упсале, број мртвих цивила у Сребреници 1992-1995 је чинио 92 процента погинулих. У Руанди 1994, скоро 100 одсто. Када се сетимо да су подаци Министарства у Гази тек број идентификованих лешева, схватамо да је права цифра ближа Руанди него Сребреници. Такође доводи у питање ефикасност израелског ратовања против Хамаса, ако је за годину и по дана уништења Газе убијено мање од пола бораца.
Фон ГРЕАТ
Иако му је јасно да рат не води никуда, Доналд Трамп се не труди да врши притисак на Израел. Његов план о делукс одмаралишту на месту Појаса Газе је нестао из јавности, али се радило на њему. „Вашингтон пост“ је објавио да је развијен каталог за привлачење инвестиција у Фонд за реконструкцију, економско убрзање, и трансформацију Газе (скраћеница на енглеском гласи ГРЕАТ, што значи „велики“). По проспекту, сваком Палестинцу ће се дати 5.000 долара у готовини, и електронски токен који би означавао где му је била некретнина, како би касније могао да приходује од њеног развоја. Фонд ГРЕАТ би развијао некретнину и палестинске избеглице би тако приходовале од ренте живећи негде где је безбедно, будући да њихов повратак у трамповски ГРЕАТ рај не би био дозвољен. Како би покварио најављена признања Палестине од стране Француске и још неких земаља, Трамп је одлучио да ускрати дипломатске визе палестинској делегацији која је требало да присуствује Генералној скупштини УН-а у току септембра.
Израел се не задовољава једним геноцидом, једним ратом. Ударом на престоницу Јемена, древни град Сану, Израел је убио премијера Ахмеда ел Рахавија у четвртак 28. августа, заједно са бројним другим министрима и службеницима у згради. Јеменски Хути, који контролишу Сану, редовно лансирају пројектиле ка Израелу, од којих неки и дођу до свог циља. У том смислу, Израел тврди да је овај напад био освета Хутима, али њихова мета је била погрешна. Премијер Ел Рахави није Хут. Није ни Шиит, већ Сунит са југа Јемена. Вођа Хута Абдул Малик ел Хути је војни командант и наредбодавац. Ел Рахави се бавио цивилним уређивањем земље. Но, да ли икога изненађује што је Израел, који је убио толике иранске званичнике јер му се могло, сада одлучио да убије јеменског премијера?
Мирко Даутовић: САД и Израел: Златни пејџер и ум изван кутије
Израел ће рат могуће вратити и у Иран и у Либан. Либан је у очајној ситуацији. Његова влада је пристала да разоружа Хезболах, моћну паравојну и парадржавну организацију либанских Шиита, на шта се обавезала када је склопила примирје са Израелом 27 новембра 2024. Сада је Либан под притиском и Доналда Трампа и Израела који је наставио да бомбардује мете по Либану по свом нахођењу, игноришући концепт примирја. Хезболах, иако тешко рањен, је далеко озбиљнија сила од либанске армије. Једина сила која би могла и која већ јесте зауставила израелску копнену инвазију. Али ако се не разоружа, Израел ће напасти Либан опет и уништити га као што је уништио Газу. Али ако се расформира, ко ће моћи да спречи Израел да нападне Либан и успешно дође до Бејрута, као што је урадио, користећи се либанским грађанским ратом почетком осамдесетих? У овако напетом тренутку, Уједињене нације су на инсистирање САД, донеле одлуку да мисија плавих шлемова на југу Либана, УНИФИЛ, у којој учествује и контингент Србије, након 48 година постојања буде расформирана до краја 2026. Нема разлога да неко чува мир у епохи Доналда Трампа.
Извор: Нови Магазин
