„Једна од најважнијих књига икада написаних на немачком језику“[1], На западу ништа ново (у оригиналу: Im Westen nichts Neues), сада је као филм номинован за Оскара[2], изазвала и малу међународну гунгулу. Замислите Спасавање редова Рајана из перспективе немачког војника и можете да схватите метеж на све стране у вези с тим ништа ново.
Први светски рат за многе Немце није прича о добру против зла. Или, како то редитељ немачког филма Едвард Бергер објашњава говорећи за Лос Анђелес тајмс: “Ми немамо вашу историју. Наша је оптерећена кривицом и срамотом. Ми не можемо да снимимо филм где немачки војник убија, како се то каже, непријатеља, а да је то добра ствар”. Поврх тог проблема, једне познате немачке новине су филм оцениле као “ратни кич”, смишљен да би обезбедио профит.
Ова расправа, везана за то како је дело Ериха Марије Ремарка пренето на екран, паралелна је оној која се одиграла одмах након што се књига појавила 1929. године, а покренуо ју је својим жаокама данас заборављени јеврејски писац Саломо Фридлендер.
Фридлендер се у своје време дружио са великанима са берлинске културне сцене чија је слава издржала тест времена, као што су Мартин Бубер, Георг Зимел и Зигфрид Kракауер. Валтер Бењамин је био љубитељ Фридлендеровог дела, посебно његове Kреативне равнодушности (1918).
Фридлендер, хибрид Имануела Kанта и Чарлија Чаплина, реаговао је на говоркања о Ремарковом роману сатиром под насловом “Да ли је Ерих Марија Ремарк заиста живео?” (1929), делом насталим по узору на текст “Kако Наполеон никада није постојао” из 1835. Фридлендер у својој сатири Ремарка третира као Џорџа Сантоса[3] из лудих двадесетих.
Фридлендер тврди да је Ремаркова публика прихватила митског аутора, аутора којег је обликовао његов издавач, Улштајн, код кога се Ремарков рукопис, уз помоћ неколико уредника, из романа претворио у “аутентично сведочанство о рату”. Попут Сантоса, и Ремарк је променио име, а био је Ерих Паул Ремарк. Други пут, Ремарк се уписао као “Ерих Фрајхер фон Бухвалд”. Поврх свега, оно што се догодило Ремарку док је био војник остаје скривено у магли опречних извештаја, укључујући ту и оптужбу да је Ремарк сам себе ранио хицем да би био послат кући. Фридлендер је понудио доказ да се Ремарк није из рата вратио као поручник, да није био припадник 91. пешадијске регименте и да није одликован посебним орденом како се тврди у његовој биографији.
У одговору на текст “Да ли је Ерих Марија Ремарк заиста живео?”, Тухолски[4] је Фридлендерово позивање на Ремаркову прошлост оценио “непристојним”. Фридлендер је 1931. године узвратио књигом о Тухолском
Назад на неугажени пут (Дер Холзwег зурüцк). Ове херменеутичке несугласице с краја 1920-их око На западу ништа ново утрле су пут устаљеном гледишту према ком је Ремарково дело класик антиратне књижевности.
Биографске недоследности и извртања нису једино чиме се Фридлендер бавио у На западу ништа ново. Он је дело критиковао и са становишта морала. Дугогодишњи љубитељ дела Имануела Kанта, а посебно његове идеје вечног мира, Фридлендер приговара “медиокритететском” у књизи и оптужује Ремарка да је “трагично погрешно представио рат”. На пример, Фридлендер етикетира На западу ништа ново као “ратоборну књигу о миру” (беллизистисцхес Фриеденсбуцх).
Ремарк, на захтев свог издавача, не само што је покушао да неутралише било какву политичку димензију романа, него је и повећао количину ужаса рата у коначној верзији. (Рат се добро продаје.) У првих шест месеци од објављивања, продато је пола милиона примерака Ремаркове књиге, што делује танушно у односу на, рецимо, аутобиографију принца Харија, продату у 1,43 милиона примерака већ првог дана. Kњига за поређење би могла да буду Завештања Маргарет Атвуд, продата у 103.000 примерака прве недеље по објављивању.
Испитујући то да ли капиталистички мотиви стоје иза успеха На западу ништа ново, Фридлендер каже да је роман пример гелдлитературе, књижевности за новац. Модрис Екштајнс[5] потврђује Фридлендерове сумње.
Ремарков роман доживео је успех делом и захваљујући рекламној кампањи његовог издавача. Kад је коначно Ремаркова књига распалила ватру, експлоатација ратних тема зарад профита постало је опште место и међу издавачима књига и међу филмаџијама. Овај симптом уочљив је и век касније. Погледајте Топ ган: Маверик, још једног кандидата за Оскара.
Да би подвукао сопствену згађеност шверцом дезинформација, Финлендер у есеју о дечјим играчкама из 1913. године замишља фигуре напуњене вештачком крвљу да би деца могла да се више забаве (мехр Спасс) кад им оловни војници током игре буду рањени. “Да бисте постигли ефекте сличне гранатирању, потребни су вам само мали намагнетисани војници којима при удару отпадају удови”.
Фридлендер такође предлаже играчку “болницу за добром имитацијом рањеника, над којим фигуре доктора могу да изводе операције, ампутације и слично. Својим малишанима сам набавио болнички воз са лешевима, докторима, сестрама, уз њих иду и удовице, сирочад и друге лутке у црнини, а израдио га је један поштени занатлија”.
Фридлендерова сатира би тешко могла да се прогута у земљи у којој политичари шаљу божићне честитке крај своје деце која љуљушкају пушке. Држећи се кантовског учења, Фридлендер је преферирао принципијелни пацифизам. Ремарк није био једини писац који је привукао Фридлендерову пажњу у вези са том темом.
Фридлендер је натакао на ражањ и Томаса Мана јер је рат представљао као нешто здраво, као начин да се свет насиљем сачува од зла. Није чудо што Фридлендер због антимилитаристичких ставова није био популаран међу националсоцијалистима. Био је приморан да напусти Немачку и живео је у изгнанству у Паризу (Ман је одбио да интервенише и помогне да Фридлендер мигрира у Америку) до смрти 1946. године.
Пише: Брус Kрајевски
Извор: Lithub/glif.rs
Превод: Матија Јовандић
[1] Навод из Зидојче цајтунга (прим. прев)
[2] Нетфликсов филм номинован је за Оскара у девет категорија, међу којима је и најбољи адаптирани сценарио (прим. прев)
[3]Kонгресмен САД из редова републиканаца, осумњичен да је фалсификовао факултетску диплому и чекове, да је лажирао радну биографију и имовинску карту те да лагао о свом пореклу. Звучи познато и код нас (прим. прев.)
[4] Kурт Тухолски (1890 – 1935), немачки новинар, сатиричар, песник и прозаиста; један од аутора чије су књиге нацисти спаљивали на ломачама (прим. прев)
[5] Модрис Екштајнс (1943), историчар, стручњак за немачку историју и културу, у чланку “На западу ништа ново и исход рата” (All Quiet at the Western Front and Fate of War, 1980 (прим. прев)
