Пише: Александар Јаковљевић
Након пораза у највећем сукобу у људској историји и првом и једином употребом нуклеарног оружја, друштво у послератном Јапану нашло се у моралној кризи. Једини излаз из те кризе било је стварање новог Јапана, фокусираног на пацифизам и мировну политику. Устав Јапана директно тврди да се јапански народ „заувек одриче рата као сувереног права нације“. Овакви ставови су присутни и у такозваном „мировном образовању“, приступу у јапанским школским системима са врло једноставном идејом: образовати децу о идејама мира, пацифизма и толеранције, без усађивања мржње и жеље за осветом. Друга идеја представља циљ који је нарочито тешко испунити, будући да је избегавање негативних емоција усмерених против доскорашњих непријатеља огроман изазов за било који народ, укључујући и Јапанце. За мировно образовање, не треба уперити прст на непријатеља, већ на саму идеју рата, те ставити акценат на људске жртве и представити рат као оно што јесте, а то је највећа и универзална људска трагедија. Ипак, школски систем није једини који образује људе о патњи рата, већ битну улогу имају и невладина друштва, медији и уметници, што у знатној мери укључује и кинематографију.
Рат се у јапанској послератној кинематографији ретко користи као основа за акционе, херојске филмове. Уместо тога, служио је управо поменутој сврси: рат као трагедија, хорор, траума која из корена мења људе. Филм има своју улогу у моралном и друштвеном преиспитивању, које је било неопходно послератном јапанском друштву. Ожиљци рата су били још увек свежи, поготово због атомских бомби. У Хирошими, у којој је у једном моменту температура достигла преко 3 хиљаде степени целзијуса и убила преко 140 хиљада људи, изграђен је Меморијални парк мира, са Меморијалним музејем мира. Антиратни филм „Деца Хирошиме“ има посвећени пано у сталној поставци музеја као прво филмско остварење које је приказало догађаје који су се десили шестог августа 1945. године.
Филм „Деца Хирошиме“ режирао је Кането Шиндо 1952. године. Шиндо, који је и сам из Хирошиме, ангажован је од стране Јапанског синдиката наставника да адаптира скуп сведочанстава девојчица и дечака о атомској бомби, који је објављен под називом „Деца атомске бомбе“. Филм прати професорку Текако, родом из Хирошиме, која се враћа у свој родни град да посети породични гроб. Током посете се среће са познаником Ивакичијем, старијим човеком који је „хибакуша“, израз који се користи за људе који су преживели експлозију. Ивакичи је у рату изгубио сина, а атомска бомба му је одузела вид, због чега није способан да ради и да се брине о свом унуку Тару, којег је оставио у сиротишту. Таро, као и на стотине друге деце која су остала без породице, су централна тема овог филма.
Сцена детонације атомске бомбе је свесно фокусирана на јутарњу свакидашњост. Људи иду на посао, деца се пакују за школу, али нелагоду уводи константан звук откуцавања сата и повремени кадрови казаљки које приказују да се ближи време. Након што сат покаже 8:15, бљесак претвара нормално јутро у сцене голих, крвавих људи, разореног града, увенулог цвећа, а звук сата замењује плач деце. Последице бомбе се примећују у сваком лику, у виду слепила услед експлозије или стерилности и болести од радијације.
Текако посећује своју ученицу Тошико, која је на самрти због радијације. Тошико током њиховог разговора изговара „верујем да ми најбоље знамо колико је рат страшна ствар. Рат је пакао“. Слепи Ивакичи, у нагону беса, проклиње рат и бомбе и спаљује своју кућу, али нам филм не показује директно да ли је кућу запалио намерно или не. Ово се може разумети као метафора за Јапан и јапанско друштво, које је својим војним амбицијама и агресивним милитаризмом довукло рат на сопствену територију. То је директна подршка идеји мировног образовања да не треба свалити кривицу на непријатеља, већ на сам рат.
Иако је филм доживео велики успех и у Јапану и иностранству, укључујући и приказивање на Канском филмском фестивалу, део Јапанског синдиката наставника није био задовољан. Критиковали су филм због претеране сентименталности и страха од политизације теме. Тако је дошло до стварања друге адаптације, под називом „Хирошима“, која је изашла годину дана касније под редитељском визијом Хидеа Секигаве. Секигава и Шиндо су се знатно разликовали у приступима и у поруци коју филм треба да пошаље. Док је Шиндо стављао акценат на тугу и трагедију рата, Секигава је желео да прикаже бес који гаји због атомске бомбе.„Хирошима ће сада постати град лешева“, изречено је у говору наратора којим овај филм почиње. Сцена детонације и непосредних дешавања је дугачка, мукотрпна, без спектакла и драматизације. Стандардна приповедачка структура се у тој секвенци губи и гледаоци су увучени у потпуни хаос људи који лутају наоколо, окружени рушевинама, ватром и димом. Секигава је ангажовао праве „хибакуше“ као статисте за ову секвенцу. Отприлике једна четвртина филма је посвећена приказивању живописног насиља и страдања.
„Хирошима“ је критикована као антиамерички филм, што се директно противи почетној идеји мировног образовања. Ипак, овај филм нуди много више од тога. Секигава гласно критикује, не само Сједињене Државе већ и јапанску Владу из тог времена, приказивањем начина на који се војна власт опходила према људима у Хирошими. Због тога је погрешно гледати на овај филм само као на једнодимензионално приказивање бомбардовања као анимозитет према Америци. Филм је веома успешан у преношењу ужаса рата гледаоцима, што стоји изнад свих политичких елемената. Дугачке и болне сцене ипак стављају до знања да то тога више никада не сме доћи. Једно касније остварење јапанске филмографије ће директније повезати идеју пацифизма након суочавања са ратом, а то је филм „Бурманска харфа“.
„Бурманска харфа“ је филм из 1956. године, у режији Кона Ичикаве. Док се претходна два филма баве атомском бомбом, Ичикава у овом филму за главног лика има јапанског војника Мицушиму, који је заједно са својом јединицом у окупираној Бурми. Овај филм говори о моралној трансформацији јапанског војника и окретању пацифистичким идејама будизма након суочавања са ратним траумама. Још у првом чину филма Мицушима и остали војници сазнају да је рат готов и да је Јапан капитулирао, након чега се предају Британцима. Мицушима је затим послат код друге јапанске јединице која наставља борбу да би их натерао да се предају, након чега следи централна сцена о филозофији овог дела.
Став Мицушиме, који верује у то да је наставак борбе узалудан и да ће погинути, сукобљава се са погледима поносних јапанских војника који одбијају да живе уз срамоту предаје и желе борбу до смрти, а Мицушиму називају кукавицом који не може да буде прави Јапанац. Након што настављају борбу са Британцима, сви до једног бивају убијени, осим Мицушиме, који остаје без свести. Он се буди, окружен беживотним телима, и на путу назад наилази на још много тела страдалих. Мицушима се услед ратних траума окреће будизму и посвећује свој живот сахрањивању погинулих. Лик Мицушиме је идеал мировних вредноси, који је од војника постао радикални заговорник мира. На том путу се сукобио са заговорницима милитаризма и (за њих) херојског жртвовања, који су на крају заиста и постали жртве сопствених уверења. Ни овај филм не прескаче језиве сцене страдања, са кадровима тела који прогањају Мицушиму.
Још један филм вредан помена је добро познати анимирани филм Студија Гибли из 1988. године, „Гробље свитаца“. Редитељ Исао Такахата је инститирао на томе да ово није антиратни филм, већ критика ауторитарног друштва и друштвене изолације главних ликова. Главни ликови су четрнаестогодишњи Саита и његова четворогодишња сестра Сецуко, који су изгубили мајку током бомбардовања и приморани су да живе са тетком. Идеја Такахате се најдиректније види у односу деце са тетком, која на њих гледа као на терет који, за разлику од њеног мужа војника, никако не доприноси ратним напорима. Саито и Сецуко одлазе од ње да живе сами у пећини, која је увече пуна свитаца. Иако се веома тешко сналазе за храну, Саито одбија да се врати код тетке.
Тетка која мери вредност човека у односу на његов допринос рату, и Саита који се води сопственим поносом, као и војници у „Бурманској харфи“, одлике су друштва које је предубоко потонуло у милитаризам и довело до несагледивих последица. То је кључна намера Такахате. Иако он ово није замислио као експлицитно антиратну поруку, немогуће је игнорисати да је филм апсолутно обавијен ратом. За разлику од претходних филмова, сцене ратних ужаса су овде знатно ређе и нису у фокусу, већ се овде рат подразумева и даје основу за остатак приче. Чињеница да је филм анимиран даје на тежини овом филму. Анимација се уклапа у симпатичне и детињасте сцене са малом Сецуко, али то пресече контраст дечијих страдања и њеног питања „зашто свици тако брзо умиру?“
Јапанска кинематографија својим реализмом јасно ставља до знања да је њена улога комплементарна са мировним образовањем. Ратно херојство обликовано од стране милитантног национализма се распада када се суочи са последицама. Те последице се појављују у виду неприхватљиве цене у људским жртвама, коју су многи схватили тек када је било прекасно. Поменути филмови, било кроз тугу, бес или кајање, имају исти циљ. Ликови као што су Мицушима или Ивакичи личним искуством потврђују уводне речи јапанског Устава: „одлучни смо да нас никада више неће погодити ужаси рата“.
Извор: Опсег
