Разговарала: Радмила Станковић
Растко Мочник је Словенац рођењем и левичар опредељењем. Више од четири деценије један је од најзначајнијих социолога на југословенском простору. Био је професор Љубљанског универзитета, почасни је на пловдивском универзитету Паисиј Хилендарски, а последњих десетак година на београдском Факултету за медије и комуникације са колегом професором Радом Пантићем држи мастер курсеве.
Противник је чланства Словеније у НАТО-у, ангажовао се у покрету за подршку Палестини и против милитаристичке политике Европске уније и словеначке владе. Верује да је будућност у повезивању народа светског југа, као и народа на Балкану. Тема којом се саговорник Радара посебно бави у последње време, и најављује за идућу годину научни скуп тим поводом, јесте безбедност у Европи и светски мир. Полази се од премисе да се чини како политика безбедности ЕУ поткопава шансе за мир.
Сматрате да убрзано наоружавање држава чланица ЕУ и НАТО, најављени циљ Уније да до 2030. буде у стању да се војно суочи са Русијом, подстицање европског становништва да се припреми за рат, угрожавају будућност не само Европе, већ и целог света. Рекло би се да је за вас Унија проблем?
Европска унија је до сада била проблем за нас који смо јој се придружили. ЕУ је неоколонијална творевина којом бивше колонијалне силе компензују губитак колонија и пад своје моћи. Размера између највише просечне плате у ЕУ (Шведска) и најниже (Бугарска) је 5:1. ЕУ није ни формално демократска, а делује као институционализована завера западноевропских империјалиста и њима подређених локалних владара. Сада када подстиче рат у Украјини, подржава геноцид у Гази и припрема се за рат против Русије, постала је глобални проблем. Док су САД индиректно ратовале са Русијом, ЕУ се поставила у вазални однос са САД, одрекла се руских енергетских и других извора и почела да купује много скупљи амерички гас, да финансира украјинску војску и државу, шаље оружје, тајно и војне стручњаке. Тиме је замало уништила своју индустрију и угрозила стандард становништва. Када су САД присвојиле оно што су желеле од Украјине и покренуле мировне иницијативе, ЕУ их је саботирала и најавила масовно наоружавање у наредним годинама. Земље ЕУ планирају да повећају издатке за наоружање на пет одсто БДП-а до 2030. године. Чини се да значајне групе у ЕУ и Уједињеном Краљевству планирају још један рат „Европе“ против Русије.
Шта је рат Русије био на почетку инвазије на Украјину, а шта је данас?
Руски ратни циљеви се од почетка рата нису мењали: денацификација и неутралност Украјине, заштита руски говорећег становништва и нов безбедносни поредак у Европи. Међутим, након што је Запад поткопао Цариградски мировни споразум 2022. године, модалитети спровођења ових захтева су се променили. Русија сад поставља територијалне захтеве и расправља се још само о обиму њиховог испуњења. Истовремено, током рата је створен нови геополитички распоред снага. Повлачењем САД на позиције националне државе, бивше империјалистичко језгро капиталистичког светског система се распада, такозвани Запад се изолује, док се око БРИКС+ ствара нова доминантна групација са кооперативним (а не конфликтним) деловањем. Незванично, САД не размишљају више у оквиру Г7, већ у хоризонту Основне петорке – Ц5 (Core Five) коју чине Индија, Јапан, Кина, Русија и САД. Мерила за укључивање у Ц5 су величина становништва, војни капацитет и глобални утицај. Чини се да САД већ рачунају на крај колективног империјализма Запада и желе да се придруже „силама у успону“.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Трећи дио)
Како ће се, по вашем мишљењу, окончати сукоб у Украјини?
Идеално би било да Украјина прихвати неутралност, смањи војску уз безбедносне гаранције, а уштеђени новац усмери на обнову и развој, и протера империјалистичке хијене. Али историја се не одвија по идеалним сценаријима.
Казали сте пре годину дана да је рат САД империјалистички рат за одржавање доминације над Европом, укључивши Русију, и увлачење ЕУ у сукоб с Кином. Да ли је тако и данас?
То је била политика председника Бајдена. Председник Трамп је схватио да не може победити на бојишту и успешно је прешао на дипломатско поље. САД су од Украјине присвојиле што су хтеле, а изгледа да су већ склопиле врло погодан споразум са Русијом. Док је пре рата Русија била полуколонија ЕУ и посебно Немачке, сада јој прети да то постане у односу на САД. ЕУ се плаши губитка своје империјалистичке позиције према Украјини и Русији. Стога блокира мировне иницијативе и наводи Украјину ка наставку рата. То одговара садашњем режиму у Кијеву, који тешко да ће опстати у миру. Земље ЕУ настоје да дугорочним кредитирањем потчине Украјину. Панична политика Брисела указује на то да су њене водеће државе свесне да више не могу тежити светској доминацији и стога траже неоколоније на својој непосредној периферији.
Ако се сагледа понашање великих сила последњих десетак година, видите ли елементе који сведоче да је на делу преобликовање глобализма и повратак концепту националних држава?
Национална политика, привремено потиснута неолибералном глобализацијом под вођством колективног империјализма Запада, враћа се из два супротна разлога.
Западне земље не могу да издрже конкуренцију Источне Азије, а посебно Кине, и стога напуштају неолибералну догму да држава не сме да се меша у економију. ЕУ то ради државним финансирањем војноиндустријског комплекса, а Америка још од Бајденове администрације директним субвенцијама индустрији. Са председником Трампом, Сједињене Државе воде протекционистичку политику, настојећи да врате индустрију на своју територију. САД се бране од европске и азијске, посебно кинеске, конкуренције царинама, што је типична мера националне државе. ЕУ је пристала на подређени положај у односу на САД, а од Кине се брани царинама. Хијерархијски односи између империјалистичких и подређених земаља сада се одржавају регионалним споразумима, као што су ЕУ или споразум о слободној трговини између Канаде, Мексика и САД или јужноамерички MERCOSUR.
С друге стране, антиимперијалистичка борба народа светског југа је нужно политика у националном кључу. Кина је постигла свој јединствени привредни и друштвени развој управо зато што је деценијама водила доследну и свеобухватну националну политику. Афричке земље се ослобађају неоколонијалног искориштавања националним политикама. Али су схватиле да је регионално повезивање најбоља допуна њиховој националној борби. Откако су повратиле суверенитет, ове земље успешно напредују.
У чему се разликују модалитети капитализма у Србији, Хрватској, Словенији или Македонији…?
Све су то земље на периферији полупериферије, што је сада ЕУ. У постјугословенским државама, власти само управљају друштвом – њиме командују владајуће класе у империјалистичким земљама. ЕУ је успела да из Словеније и Хрватске створи своје „неоколоније“ – формално независне а фактички подређене земље. Хрватска покушава да створи сопствену капиталистичку класу – подређену, али ипак капиталистичку. У Словенији су управљачке групе већину друштвеног богатства продале транснационалном капиталу. Домаћи капитал је или подизвођач (пре свега немачког) транснационалног капитала или је технолошки заостао и служи локалном тржишту. У Македонији, локалне владајуће групе претварају стварне проблеме у међуетничке сукобе. То је иначе општа појава. Стварањем етничких тензија, на власти се одржавају „компрадорске“ владајуће групе, оне које служе транснационалном капиталу и његовим политичким представницима. У Украјини, екстремно националистичка политика компрадорских група које су дошле на власт државним ударом 2014. године гурнула је земљу у рат и потчињеност америчком и западноевропском империјализму.
Србија је донекле изузетак. Није ушла у НАТО и не придружује се (незаконитим) санкцијама ЕУ против Русије. Са друге стране, и Србија распродаје своје друштвено и природно богатство транснационалном капиталу. Међутим, Србија би могла да искористи свој потенцијал: Србија и Црна Гора су једине постјугословенске земље које имају историјско искуство стварања државе на ивици царстава. Изненађује ме стоицизам са којим медији и јавност прате америчке уцене у вези са НИС-ом.
Често се говори како је такозвана балтичка транзиција успешнија од ове на западном Балкану. Због чега?
Те балтичке земље, Летонија, Литванија и Естонија, веома су занимљив пример противречности и контрадикторности обнове капитализма у постсоцијалитичким земљама. Ако гледате бројке раста бруто националног дохотка, што је капиталистичко мерило за успешност економије, те земље су на врху. Нису на нивоу суперуспешне Кине и Вијетнама, али су веома успешне у подизању капацитета индустрије и пољопривреде. Са друге стране, ако гледамо друге индексе, као што су сиромаштво или друштвена неједнакост, оне су опет на врху. Одмах иза Молдавије и Бугарске, на пример, које су врло неуспешне у обнови капитализма. Балтичке земље имају неједнакост и велико сиромаштво јер се оно што се произведе, неравномерно расподељује. Тачније, то се углавном извози, јер је то производ транснационалних компанија које те профите узимају за себе.
У балтичким земљама су присутни и бројни политички проблеми. Оне воде антикомунистичку политику. Поборници су глупих ревизионистичких прокламација, резолуција Европског парламента и Савета Европе о тоталитаризму, о страхотама комунизма… Они воде дискриминаторну политику према руском становништву које је тамо значајно присутно. Тако да Балтик показује успешност која није увек нужно успешна и за људе који тамо живе.
Због чега сте били противник уласка Словеније у НАТО?
Године 2003. нисмо успели да на референдуму добијемо већину против чланства у НАТО. Међутим, 33,92 одсто оних који су гласали били су против. И сада, подршка Алијанси у Словенији је најнижа међу чланицама. Гласали смо после бомбардовања СР Југославије, кад је НАТО доказао да је агресивна организација западног империјализма. Поред тога, ширење НАТО на Исток је један од узрока рата у Украјини. Учлањењем у ту организацију, Словенија је придонела рушењу безбедносне архитектуре у Европи. Дугорочно гледано, чини се неизбежним да ће Словенија напустити НАТО. За наше мале земље, права политика је активна неутралност или несврстаност, заснована на принципима мирољубиве сарадње и солидарности међу народима.
Словенија је међу првим земљама најавила бојкот Песме Евровизије због учешћа Израела. Ви сте гласни у својој подршци Палестини. Је ли то већинска Словенија у којој живите?
Откако је Израел напао Газу, у Словенији се редовно одржавају демонстрације подршке Палестини. Словеначка влада је под притиском јавности признала државу Палестину. То није био велики дипломатски подвиг (у то време је више од 80 земаља већ признало Палестину), али је показао да јавност може утицати на владине одлуке. Сада покушавамо да урадимо исто противећи се русофобној милитаризацији Словеније и ЕУ.
Када већ говоримо о Израелу и сукобу у Палестини, многи су акције Тел Авива окарактерисали као геноцид. Како ви видите оно што се дешава на Блиском истоку и да ли је Западна обала крајњи циљ Израела?
Циљ садашње израелске владе је етничка држава на подручју целе Палестине. Надам се да то није циљ израелског друштва.
Семјуел Черап/Сергеј Радченко: Разговори који су могли да окончају рат у Украјини (Трећи дио)
На факултету за медије и комуникације у Београду држите отворени курс Теоријски приступи Југославији: од периферије ка социјализму и назад. Зашто нам се, по вашем мишљењу, догодио тај реверзибилни процес?
Постоји неколико теорија. Са колегом Радом Пантићем и слушатељима и слушатељицамаразвијамо интерпретацију према којој републичке политичке бирократије више нису биле способне да изграде југословенски пројекат, већ су биле интелектуално заробљене у границе република. Већина вишег менаџмента прешла је на либералне, тј. капиталистичке позиције, које су такође биле ограничене на појединачне републике. А идеолошка бирократија, руководећи културњаци, одавно су били националисти. С друге стране, империјалистички Запад је наметнуо рестаурацију капитализма уценама Међународног монетарног фонда и Светске банке. Читави професионални еснафи, посебно у економији, а такође и у друштвеним наукама, усвојили су капиталистичку идеологију и саветовали политичаре у том смислу. Нажалост, теоретски неоспособљени политичари нису правили разлику између, на једној страни, капиталистичког начина производње, који су могли да уведу на подређеном нивоу, у ограниченом обиму и под политичком контролом, и на другој страни друштвене целине, у којој су могли да очувају доминацију социјалистичке друштвене својине, самоуправљања и друштвеног управљања. Кина је, на пример, увела капиталистички начин у одређеним секторима и под јаком државном контролом – и можемо видети колико је далеко стигла.
Давно сте објаснили како није нужно да су интелектуалци увек били на страни народа. Како видите улогу интелектуалаца данас?
Треба правити разлику између интелектуалаца и интелигенције. Интелектуалци су релативно нова појава, историјски гледано настају подршком француског писца Емила Золе неправедно осуђеном Алфреду Драјфусу крајем деветнаестог века. Првобитно су то били појединке и појединци који јавно износе своја мишљења користећи свој професионални или уметнички ауторитет. Сада су се они дегенерисали у „медијске интелектуалце“ који стичу ауторитет непрекидним јавним присуством, користе стереотипе, говоре и пишу о трендовским темама, јуче о корони, данас о царинама, сутра о вештачкој интелигенцији.
Израз интелигенција првобитно се односио на руске разночинце, нове модерне стручњаке, лекаре, инжењере, учитеље, народне просветитеље, а касније на народнике и социјалдемократе, који су се прво индиректно, а временом све одлучније супротстављали реакционарној царској држави, све док нису учествовали као „наоружана интелигенција“ у победоносној Октобарској револуцији. Интелигенција делује колективно, често у илегали, обраћа се народу, проналази нове концепте, нове начине говора и писања, ствара историју. У 19. веку, интелигенција је рушила царства, ослобађала нације. У 20. веку, предводила је антиколонијалне покрете, народноослободилачке ратове, антифашистичку борбу. У нашем времену – наћи ћете је у неформалним кружоцима, самоорганизованим школицама, слично као и у време царске Русије.
Извор: Радар
