“Оно што треба преболети, каже Растко Петровић, јесте властита конструкција ‘Европе’, која као таква не постоји у реалности, а непрестано намеће осећање неадекватности, јер увек претпостављате да је она потпуно остварена свуда осим у вашој властитој кући”
Књига Зорана Милутиновића “Преболевање Европе: Конструкција Европе у српској култури” нашла се недавно и пред овдашњим читаоцима (у издању Геопоетике). Аутор се бави градњом слике Европе у радовима српских интелектуалаца и писаца између два светска рата – Исидоре Секулић, Јована Скерлића, Јована Цвијића, Милоша Црњанског, Слободана Јовановића, Николаја Велимировића, Иве Андрића и других.
Како су видели нас наспрам Европе? Које су теме сматране значајнима? Зашто? Како је поглед на идеалног Другог или, напротив, негативног Другог утицао на слику себе, своје државе и народа? Како су превладаване дихотомије и како се показивао смисао за нијансе? Како је ондашња интелектуална елита видела наше место у Европи?
То су само нека од питања о којима разговарамо са Зораном Милутиновићем, професором јужнословенске књижевности и модерне књижевне теорије на Универзитетском колеџу Лондон (УЦЛ). Зоран Милутонивић је члан европске академије наука Ацадемиа Еуропаеа, а био је и гостујући професор на више универзитета у Европи и САД. Аутор је шест књига.
ВРЕМЕ: Које су биле главне теме у конструкцији слике Европе код наших интелектуалаца између два светска рата?
ЗОРАН МИЛУТИНОВИЋ: Као и другде на континенту, и у Србији је Европа била конструисана на неколико карактеристичних начина: као канон културних вредности, као модерност, као империјализам, као хришћанство и истовремено као нестајање хришћанства, као јединствени културни идентитет, као самоконтрола и дисциплина. Те конструкције Европе, у Србији као и другде, увек су део сложеније игре у којој народи истовремено конструишу своје слике: говор о Европи у исти мах је и говор о нама самима. Али главне црте српске конструкције Европе сличне су, или идентичне, сликама које су већ увелико циркулисале у европским дискурсима о Европи. Осим у аустријском и француском дискурсу о Европи, сви други народи себе виде као нешто што Европи припада, али је истовремено различито од ње. Разлог за то је околност да Европа, осим у географском смислу, не постоји док се не створи у неком дискурсу, а онда се таква не може наћи у стварности никад и нигде, док ми претпостављамо да је свуда и увек таква – осим, нажалост, код нас. Једну варијанту те заблуде чујете сваки пут кад данас неко каже “у читавом нормалном свету” или у “читавом цивилизованом свету”. Ова два изузетка, аустријски и француски, то само потврђују: Аустријанци су конструисали једну католичку Европу, па онда, природно, себе видели као њен центар, а Французи Европу постреволуционарне демократије и републиканизма, чији су центар морали бити они сами.
Колико је та дискусија о Европи била жива и колико је и на који начин била значајна за шири друштвени оквир? Била је веома жива између два светска рата свуда на континенту, јер су последице Првог светског рата наметале питање европског јединства, па се онда морало мислити о томе шта се то заправо уједињује. У Југославији је то било још и појачано стапањем са расправом коју су подстакли хрватски шовинисти тврдњама да су Срби један “источњачки” народ, и да никако не могу спадати заједно са Хрватима, на шта су онда српски интелектуалци одговарали покушавајући да одреде шта је ту Исток а шта Запад. А да је била жива види се по томе што се њени ођеци могу пратити и у књижевности: на пример, Милош Црњански се у њу укључио својим путописом из Тоскане, у којем постоје слике и реченице које се не могу разумети док се не сагледају у светлости ове расправе. Андрићева Травничка хроника може се читати као сажетак те расправе, у којој су сабрани сви њени елементи.
У којој мери је поглед Европе (Запада) на нас обликовао нашу слику самих себе?
У великој мери. Однос ученика и учитеља, успостављен у деветнаестом веку, подразумевао је да учитељ ученику објасни ко је он и какав, а српски интелектуалци су то прихватали као и све друго. Парадоксално, више су га прихватале оне генерације који су знале више језика, дуже живеле у европским земљама и биле “европскије”, више интегрисане у Европу, него генерације Доситеја Обрадовића или Љубомира Ненадовића. Обликује нас и данас: људи доказују своју супериорност над сународницима тиме што понављају предрасуде странаца о свом народу. Чак неки мисле да је то доказ антинационализма. Дипломате и политичари који су сретали Слободана Милошевића често помињу у својим мемоарима како се он о Србима изражавао понављајући те негативне стереотипе. Он је вероватно мислио да им тиме сигнализира како није националиста, али они су то исправно разумели као “он Србе презире”. Али тога нема код полиглота и космополита какви су били Милош Црњански, Иво Андрић или Станислав Винавер.
А опет, колико је тај поглед њих на нас део наше конструкције којом онда правдамо свој окцидентализам?
Оријентализам и окцидентализам су две стране истог новчића. Иза њих стоји иста емоција, иста врста незнања, и рекао бих иста заблуда. Каква је то памет ако на нечије незнање, презир и страх одговорите својим незнањем, презиром и страхом?
Како се у виђењима себе и Другог гради и одржава смисао за нијансе и разлике, односно како су то чинили интелектуалци чију мисао анализирате?
Јасно је, као што сам већ казао, да су они конструишући идентитет Европе конструисали идентитет Србије; говор о Европи је говор о томе ко смо ми у односу на Европу коју сами конструишемо. Али смисао за нијансу је код њих долазио из дубине њиховог увида и у једно и у друго. Јован Скерлић је студирао и живео у Швајцарској, лета је проводио радећи у библиотекама Француске и Немачке. Исидора Секулић је провела пола међуратног периода у иностранству, читала је на девет језика. То су били људи који су добро познавали оно о чему говоре, и када се са тог хоризонта сагледавају ствари, мала је могућност да се оне поједноставе, да се сведу на једну реченицу која све одређује и каже шта је Европа, а шта смо ми.
Да ли и колико ту врсту осећаја и смисла за нијансу видите код Николаја Велимировића?
И његов је став нијансиран. За онога ко има стрпљења да прочита хронолошким редом његова сабрана дела, хиљаде и хиљаде страница, јасно се види његов развојни пут. У периоду пре и за време Првог светског рата, он је екумениста и космополита. Након Првог светског рата полако почиње да се мења, и пред Други светски рат се претвара у оно што је за већину људи данас Николај Велимировић – у некога ко одбацује Европу. Али јасно је зашто: Европа је за њега хришћанство, и Европа је одбацила Христа. Не треба ни њега поједностављивати. Не само што ти аутори имају смисла за нијансе, него и ми интепретатори морамо да будемо суптилнији читачи. Велимировић је био део ширег експресионистичког покрета, а читав експресионизам произлази из очајања због ужаса Првог светског рата. И можете мислити шта је осећао када је видео да долази још један страшан рат. Била је то преломна тачка за њега – треба одбацити оне који су одбацили Христа.
Кажете у књизи како се двосмислено схватање да је кретање у одређеном правцу неопходно, али истовремено и страх да ћемо престати бити оно што јесмо када се дође до циља, увек изражавало у метафори моста и да је присутно у многим народима, попут Финаца, Чеха, Бугара, Немаца, а познато нам је и Срба. Шта је мотив те жеље да се буде на обе обале? И какве све користи – по позитивно виђење сопственог идентитета – она носи? Крију ли се у томе неке замке?
Та метафора моста произлази из увида да “ми” нисмо исто што и “Европа” коју смо сами конструисали. Наравно да нисмо: није нико. Та “Европа” је конструкција, а не опис неког реално постојећег места. Онда се разлика између те две ствари опредмећује у слици моста, који једном ногом стоји у “Европи”, а другом у Азији, Африци, Америци – већ у зависности од тога ко говори – и тиме се привидни недостатак, наш мањак “европејства”, претвара у предност, јер ћемо “Европу” повезивати с оним што то није. То је мање испуњење жеље, а више разионализација онога што се опажа као недостатак.
Како интелектуалци и писци којима се у књизи бавите виде питање национализма и како оно кореспондира са односом Европа – Србија (Словени)?
Различито, јер се национализам у њиховим прилозима овој расправи појављује на различитим местима. Бојим се да се то не може укратко објаснити. Да би то било могуће, требало би прво у српској јавности поново успоставити разлику између национализма и шовинизма, која је нестала деведесетих година, и тај нестанак данас ствара многе забуне. Рецимо, без те разлике не може се објаснити Јован Скерлић, јер онда он изгледа као истовремено и националиста и антинационалиста. Скерлић је осуђивао шовинизам Срба и Хрвата, али нема никакве сумње да је био националиста у изворном значењу те речи: да је веровао у неопходност националног ослобођења и стварања снажне националне државе, јер само национална држава може да спроведе модернизацију и да гарантује сигурност. Супротност национализму није антинационализам, како се то код нас усталило у деведесетим годинама, него империјализам и интернационализам.
У студији дајете једну широку слику виђења Европе – у којој има и зелотског усхићења, попут оног дучићевског Француском, затим Велимировићеве пресуде Европи као синоним за смрт, али и нијансираних, како кажете, преболевања која успевају да избегну дихотомије? Како и на који начин?
“Преболевање” је израз Растка Петровића, и најбоље изражава исход расправе коју ја у овој књизи пратим. Оно што треба преболети, каже Петровић, јесте властита конструкција “Европе”, која као таква не постоји у реалности, а непрестано намеће осећање неадекватности, јер увек претпостављате да је она потпуно остварена свуда осим у вашој властитој кући. Уместо тога, здравији је Амаријев став да његова Сицилија јесте Европа, не због тога што се може доказати да је и Сицилија следила све фазе “европског духа”, јер није – није нико, то је најважније схватити – него напросто зато што јесте, и што стварна Европа мора прихватити своју Сицилију такву каква јесте, са њеним специфичностима и њеном историјом – јер су те специфичности и та сицилијанска историја делови свих специфичности и свих историја Европе. То не значи да Сицилија тиме стиче алиби за све своје недостатке, и да више ни око чега не треба да се труди, јер то је сасвим друга ствар. Укратко, уместо бесконачних јалових расправа о томе да ли је Србима место у Европи или није, да ли ту спадају или не – не говорим о Европској унији, него о Европи – много би боље било расправљати о томе како да се успостави независно судство, како да се највише што је могуће улаже у образовање и науку, јер су то најважнији ресурси овог века и најбрже враћају уложено, и како да се сузбије корупција на свим нивоима, а ако не може баш да се искорени, онда макар да се доведе до неког европског нивоа корупције. То превладавање већ се одвило у мислима Црњанског, Андрића и Винавера, као и код неких мање познатих имена из међуратне културе. Али ова расправа о Европи је прекинута Другим светским ратом и доласком комунистичке власти – марксистичка мисао ову опозицију Европа/Србија није препознавала, марксисти су мислили у другим координатама у којима се то питање и не може поставити, па зато и нису учествовали у овој расправи. А кад се деведесетих година та расправа обновила, ми смо били заборавили да се она једном већ одвила. Било би ми драго ако моја књига успе да на тај исход подсети.
Помињете у књизи да су постојали многи европски дискурси о Европи у којима су српски интелектуалци учествовали, из којих су позајмљивали и давали им свој допринос. Какав је био допринос овдашњих интелектуалаца?
Када кажем да су давали допринос, не мислим да су били широко читани. Та претпоставка откривала би став који треба да буде превладан – да је допринос европском дискурсу само када вас у Лондону или Паризу неко прочита. Онда тај читач тамо, својим читањем или одбијањем да чита, одређује шта ће бити припуштено у европски дискурс, а шта остаје изван њега. То право не би требало нико да има. Није лоше да вас и на другим местима прочитају, има за то много добрих разлога, али није то све. У Европи се говори 40 језика. Ви европском дискурсу дајете допринос и кад му се придружујете на свом језику, у свом месту. Давали су свој допринос као што су то чинили и Португалци, Норвежани или Сицилијанци, пишући на својим језицима, већ само и тиме што су се у те дискурсе укључивали, о њима размишљали и у њима се изражавали.
Јелена Јоргачевић
Извор: Време
