Митрополиту Амфилохију
Раширио руке у облику крста
и сам постао распеће
с погледом према небесима,
фреска утиснута у зид вјечности,
птица која храни пророка Илију
и храм се Соломонов диже из пепела —
свједок чудесима.
Јеси ли тада слутио звона која јече
вјенчана ужадима надземним,
руке вјерника што носе апостола – свеца
док се одежда златна на сунцу бјеласа.
Јеси ли тада знао, ратниче вјерних легиона,
да ће ти над главом сијати Храм Спасења,
јеси ли тада вјеровао да се овим даном искупљујеш,
клизећи равно Господу?
Спуштају те у крипту доље,
а ти се пењеш горе,
љествицама невидљивим.
Сада знаш да је смисао времена у вјечности,
човјеков у бесмртности.
Спушташ се на мјесто
гдје је Бог
не у времену, него са временом створио свијет.
Нека твој глас чују Високи Дечани
и Порфирогенити цареви Византије,
и атеисти у романима Достојевског.
Јеси ли мислио о дану када ће се израњаване ноге одморити
ходећи црногорским кршом, и рећи: Готово је!
Мисија твоја не бјеше од овог свијета,
а у овом се свијету пројави
у пустој земљи паганској.
И све постаде живо од сјемена твојих ријечи,
пробуди се душа у душама посрнулим
а твоја се висинама вину
као Христов знак на небесима.
Спавај тихо, христољубниче, чекајући дан васкрсења.
Спавај тихо, онолико колико си животом живио бурно
и навлачио оштрице стријела на голо тијело као чавле.
Спавај тихо, умни бесједниче.
Не плачем ја, мада су ми очи сузне,
не плачем ја, плаче се за мртвим, а ти си жив,
уснуо као човјек, пробудио као светац.
Дозволи ми
да на узглављу твоме
клекнем
и на мермерном слову
изговорим молитву смјерну
Теби, који си носио мач вјере
да од невјерних раздвојиш вјерне.
Отишао си да би са нама остао јаче.
Икона жива
од дана овог
нас грешне
заступа
пред
Господом.
Соња Томовић Шундић
