Пише: Ранко Рајковић
Послије стицања независности Црна Гора се није усмјерила на изазове, искушења и могућности које би искористила за напредак и просперитет државе. Није се бавила својом садашњошћу. Није решавала проблеме у реалном животу. Опсесивно се посветила привидним непријатељима и прошлости.
У пјесничким маниру Сергеја Јесењина постреферендумску Црну Гору могли би описати на следећи начин:
“Преломисмо закон, као на пању,
Моћ додијелисмо једном мјесту,
ето, ми смо у таквом стању
дочекали двије хиљаде шеснаесту”
Двије хиљаде шеснаеста је била и преступна и изборна година важна за будућност Црне Горе. Током протеклих десет година у самосталној и независној држави ређао се скандал за скандалом. Царовале су немилосрдне пљачке и бруталности разних врста. Државна политика и организовани криминал су постали род рођени. Већини народа је то постало јасно као дан. У ваздуху се осјећао општи презир према партији која је себи обезбиједила апсолутну независност од закона а својим грађанима сиромаштво и понижење. Двије хиљаде шеснаеста година је била година очигледне инфамије. ДПС је изгубио коалиционе партнере.
Свјесна неповјерења које се против ње у народу раширило ДПС није бирала средства да силом продужи своју владавину.
Да би скренула пажњу са суморне стварности на сва звона је најавила прославу десет година независности и хиљаду година државности. Партијско-митоманско лудило.
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
У изборној години партија је прибјегла бизарној документаристичкој техници. Наиме Влада Црна Гора је усвојила закон по којему је те 2016. године почев од 1. јануара па све до 31. децембра свака државна институција била дужна да на сваком свом званичном документу утисне жиг – “Деценија обнове независности и хиљаду година Црногорске државности”. Фамозна бројка 10 + 1000 иако се нашла на милион папира остала је без икаквог одјека и на унутрашњем и на спољњем плану. Зашто?
Зато што из свијести народа нијесу биле избрисане изборне уцјене, подмићивања, застрашивања, преваре и друга непочинства владајуће партије. Ипак упркос криминалним радњама којима се власт служила људи су били спремни да се помире с резултатима референдума и прихвате прокламовану независност. Подсјетимо се. Десет година раније Црногорску независност подржало је 230.661 грађана или 55,5 одсто, гласача док је против ње било било 185.002 или 44,5 одсто гласача.
Послије објављивања исхода референдума требало је господски архивирати његове резултате и кренути ка успостављању и афирмисању државничког духа Црне Горе.
ДПС је изабрао контра пут. Предсједник државе и партије кад год се нашао у неприлици оптужио би тих 185 хиљада приде два гласача за издају Црне Горе. Какав је то државник, каква је то државнички дух, каква је то држава у којој половину становника називате издајницима. Грађанима је епитет издајства приписиван само зато што су на гласачком листићу заокружили НЕ и листић убацили у кутију. И то народно НЕ више је било упућено криминалним радњама власти, њиховом шверцу, разним махинацијама, подвалама, отимачинама, нарученим и нерасвијетљиним убиствима него ли простору на коме је Црна Гора себи одавно исцртала границе.
Исте 2016. године само пет мјесеци послије прославе јубилеја (10 година самосталности плус 1000 година државности) Црној Гори се догодио такозвани државни удар. О (не)озбиљности тог догађаја свједочио је дуготрајни судски процес који је директно преносила телевизија Црне Горе. Иоле разумнијем човјеку било је јасно о каквој се фарси радило. И то суђење је Црну Гору удаљило од државничког духа. У позадини афере јасно се назирао сценарио да владајућа партији настоји новим марифетлуком добити изборе и обезбиједити себи нове 4 године гратис које ће искористити за нова богаћења, као да им све претходне пљачке нијесу биле довољне.
На новим изборима, четири године касније, 30. августа 2020. године ДПС је коначно изгубио власт.
Црна Гора је промјеном власти, првом у историји слободних избора, добила какве такве обрисе државничког духа. Мање се прича о симболима (датуми, заставе, химна) више о економији. Повећање износа минималне пензије на 450 еура засјенило је округле цифре трајања наше независности и државности (10 година + 1000 година). Историјска романтика је уступила примат решавању економских проблема. У високој државној политици обрели су се млади људи који су знали још неке језике мимо оног на ком су се деценијама испаљивале шупље националистичко-марксистичко-комунистичке фразе.
Промјеном власти почиње да се помаља и државнички дух Црне Горе. Најавили су га кадрови који су се школовали и усавршавали у Европском, Англоамеричком, Латинском, Азијском свијету. Ти млади људи живјели су у друштвима различитим од нашег. Трудили су се. Научили су тамо нешто. Стекли су искуства комуницирајући са другачијим вредностима и обичајима.
Ти млади људи када би изашли из Црне Горе нијесу имали потребу да са собом воде групе преводиоца и телохранитеља. Увели су у јавни дискурс друкчије теме од оних које су Црном Гором господариле седам деценија. Био је то довољан разлог да ДПС на те младе људе подигне невиђену хајку.
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
Ипак треба признати да је нова власт и послије 30. августа 2020. Године умногоме задржала слабости старог режима. Црна Гора се са новоизабранима није ослободила властољубља, полтронства, партијских протежирања и профитирања на свим пољима и нивоима.
Последњих година у Црној Гори активно дјелује интелектуално безначајна али још увијек у својој демагогији опасна идеологија која по сваку цијену и даље покушава наметнути неку нову културу. Та идеологија манипулишући чак и са искреним осећањима дијела убијеђеног народа проглашава непријатељским све оно што се збивало прије 21. маја 2006. године. и све оно што се догађа послије 30. августа 2020. године.
Лијепо би било да људи које иритира оно што је било прије првог датума (21. маја 2006. године) и оно што се дешава послије другог датума (30. августа 2020. године.) схвате да је државнички дух неупоредиво значајнији од та два датума. Државнички дух је битнији и од нота химне, и од заставе на јарболу, и од грба Црне Горе.
Вријеме је да се сви заједно посветимо развијању државничког духа Црне Горе. У противном нећемо имати што оставити генерацијама које долазе иза нас.
