Пише: Ранко Рајковић
Маријана је национални симбол Француске. Дјевојка која велича слободу и Републику. Скулптуре Маријане налазе се по трговима француских градова. Лик Маријане давно је доспио на француске новчанице и поштанске марке. Маријана је и на новим еуро кованицама и документима француске Владе. Лик Маријане овјековјечио је француски сликар Ежен Делакроа на слици “Слобода предводи народ”.
Маријана се последњих мјесеци разгоропадила. Витла француском заставом. Реторика јој је постала ратничка.
Као симпатичном дјетету, Маријани, с прстом преко уста, треба рећи “Тише, тише Маријана”. Најљепше и најједноставније је то урадити уз романтичну музичку нумеру “Hush hush Maria” ирског пјевача Џо Долана.
У пјесми се између осталог каже …” Ко ће ти рећи да си сама и да се не живи за јуче”
Старе и моћне империјалне државе попут Француске нерадо се одричу аура својих вишевјековних историја. Младе државе, попут некадашњих француских колонија, жудно и жељно покушавају да поврате своје слободарство и укључе се у нову историју. Иако су неке од старих држава изгубиле утицај и значај у свјетској политици, општа расподјела моћи није нарушена. Не постоји начин на које би младе државе могле стећи било какву политичку тежину и утицај изузимајући посједовање нуклеарног наоружања. Сјеверна Кореја као изузетак то потврђује уз огромне губитке материјалне природе. Од њених нуклеарних моћи зазиру свјетске силе.
Од авантуризма државе Француске којој најбрже одумире моћ почели су да зазиру НАТО савезници. Француска је постала агресивна и ратоборна зато што губи утицаје у бившим колонијама а поготово у земљама Афричког континента. То Француску спољњу политику озбиљно трауматизује. Почињу халуцинације и лутања. Француска покушава да се уздигне на ниво свјетске силе намећући се као предводница у ратном сукобу с Русијом.
Својевремено је француски предсједник Шарл Де Гол изјавио како “Француска мора да настави да се понаша као велика сила, зато што је престала то да буде”.
Очигледно је да се садашњи предсједник Француске Емануел Макрон држи Де Головог упуства. Случај Украјине је илустративан примјер. Ових дана француски предсједник Макрон најављује војни поход ка Украјини и из Украјине рат са Русијом. Док је Де Гол покушавао да Француску извуче из НАТО пакта, Макрон се труди да Француску наметне за вођу НАТО снага у Европи.
Француска која је престала да буде велика сила још у доба Де Гола и садашња Макронова Француска, разликују се не само због промијењеног етничког састава земље и политике већ и због културе.
Ранко Рајковић: Клин колумнисти
У доба Де Гола Француска имала један конзервативни пол у виду свог ратног генерала будућег предсједника Републике и други либерални пол гдје су на плану културе и умјетности у окупираном Паризу дјеловали примјера ради, Жан Пол Сартр, Симон де Бовоар, Пикасо, Жан Кокто, Едит Пјаф, Морис Шевалије, Жак Тати, Коко Шанел, Ле Корбизије et cetera, et cetera.
Ови полови нијесу сметали један другоме. Једни су ратовали на фронту други у умјетности, књижевности, филозофији на извјестан начин мирећи се и сарађујући са нацистичком Њемачком.
Послије Де Гола Француска је имала јаку комунистичку партију која је са Жорж Маршеом на челу изградила добре односе са Москвом. Садашња Француска ем је изгубила први конзервативни пол, ем није нити сачувала нити развила онај други стваралачко умјетнички пол који је ишао руку под руку са декаденцијом, ем је на корак рата са Москвом.
Може се закључити да је Француска губитник на многим пољима. Француска је постала неинвентивна и културно умртвљена у односу на своју прошлост која је била богата културом и декаденцијама разних врста. Не заборавимо, француска декаденција је подарила свијету драгоцјене плодове у култури, умјетности, науци…Одајмо јој на томе признање.
Очигледно је да са падом политичке моћи опада и чувена француска декаденција.
Ранко Рајковић: Полиграфисање културе
Можда би Де Голову реченицу:
“Француска мора да настави да се понаша као велика сила, зато што је престала то да буде” могли преформулисати у: “Француска мора да настави са декаденцијом, зато што је престала да буде декадентна”.
Колико год се Макрон трудио да буде политички декадентан чињеница је да француска декаденција губи престиж. Нестали су њени величанствени представници. Нема више ни хроничара, ни аналитичара, ни критичара француске декаденције, ни савјести француског духа. Част једном изузетку.
По књижевно интелектуалним дометима и политичким опсервацијама највишег ранга треба споменути једног свјетски значајног француза. У питању је Мишел Уелбек писац ријетког формата, изузетно актуелан хроничар француске и европске декаденције, реално гледано вјероватни добитник следећег Нобела за књижевност.
Сматрам да се о садашњој Француској више може сазнати из дјела Мишела Уелбека него из многобројних геополитичких анализа.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
