Пише: Ранко Рајковић
Да су имали смјелости колико и креативности Французи су могли све што им је било у примисли и у подсвијести спровести да су Олимпијаду отворили у знаку дјела Маркиза де Сада, Лотреамона, Уисманса, Рембоа, Верлена, Бодлера, Колет, Дира…или сцена које су пратиле зелену вилу то јест испијање апсинта по Паришким кафанама или колоплете изопачености и инфантилности које су се дешавале по дворовима њихових Лујева.
Могли су то урадити отворено, храбро, без устезања и заметања трагова вадећи грозоте и девијације из сопствене историје.
Нажалост прљаво лицемјерна декаденција, перверзни снобизам и садомазохизам спектакла прођоше без икаквих алузија на његове аутентичне инспираторе из Француске историје. Своју болесну историјску позорницу Французи подметнуше свјетској будућности под олимпијским гестом „Брже, више, јаче – заједно“ (Citius, Altius, Fortius – Communiter).
Е па свијет не треба да крене ни брже, ни више, ни јаче, ни заједно ка циљу који је Фрнацуска са својим предсједником Макроном промовисала на отварању Олимпијаде.
Прексиноћ смо видјели управо оно што је Жорис Карл Уисманс кроз лик Дезасента скицирао у описивању живота и дјела Шарла Бодлера.
„И ту, близу крајњих граница, где је боравиште изопачености и болести, тетануса и мистицизма, грознице блуда, тифуса и повраћања, злочина, нашао је он под суморним звоном досаде грозно старење осећања и идеја.“
Волио бих да прочитам коментар Мишела Уелбека апропо синоћњег отварања Олимпијаде. Уелбеку би се могло вјеровати јер нико као он не познаје болести савременог Француског друштва.
