Пише: Ранко Рајковић
Пред објављивање резултата пописа црногорско медијско небо се све више мрачи. Тмурно је као пред надолазећу кишу. Пописне кишне капи биће пребројиве. Без обзира што ће задобовати око нас, што ће се некоме помијешати са сузама, некоме с осмијехом, што ће неки од њих озебсти а други се разгалити то ће ипак остати само капи у мору наших проблема.
Онамо гдје је одавно засушило, гдје су извори пресахли, гдје се земља распукла а пустиња се брзо шири једна киша не значи ништа. Не повећава чак ни хидроенергетски потенцијал. О правним и демократским потенцијалима да и не причамо.
Не мора се бити метеоролог за ова сазнање. О ономе што нам доносе резултати пописа и реакције на њих најмање су позвани да пишу метеоролози. Ипак одазвао сам се на позив. Моја грађанска радозналост усмјерава ме да на ову изазовну тему одговорим у два дијела. У првом дијелу писаћу о Уставу и о језику. У другом дијелу писаћу о гласачкој кутији као родном мјесту Устава и језика.
Ко буде имао воље и стрпљења може да чита као што се из синоптичких карата читају анализе и прогнозе времена које најављују екстремне суше или екстремне падавине као опасне непогоде на које друштво треба правовремено упозоравати.
