После великог успеха романа „Случај Винча“, који ћемо ускоро гледати и на филмском платну, писац Горан Милашиновић је поново инспирисан истинитим догађајем, написао напету причу о злоделима човека над природом.
У својој тринаестој књизи, под називом „Мук“, познати кардиохирург и директор Пејсмејкер центра Клиничког центра Србије, говори о злочину који се 2002. догодио у Бачкој када је убијено више хиљада малих птица, махом певачица, које су потом тајно пренесене у Италију. Шверц је уз помоћ „Зелених“ Италије, ипак, откривен.
– Случајно сам прочитао ту вест – каже Милашиновић за „Новости“. – У Србији, наравно, истрага никада није ни започета. Бездушност ловаца и криволоваца, будући да је била реч и о једнима и о другима, шокирала ме је. Данима сам размишљао о окрутности и могућим мотивима за тако ужасан злочин. Осећао сам муку и нелагоду, а потом и кривицу јер људи убијање шумских животиња и не сматрају злочином. Роман ми је помогао да се делимично ослободим тог терета.
*Да ли сте приликом писања романа имали јасно зацртан циљ?
– Желео сам да схватим какав мора да буде човек који је у стању да убије десет хиљада славуја да би од њих направио пола килограма паштете. У којим моралним понорима и делузијама је завршила грамзива и похлепна људска душа, незаситна задовољстава и уживања, чак и кад се она нађу на рубу чисте патологије. Тако је и са храном: од потребе и пријатности претворили смо је прво у гастро-хедонизам, а онда стигли и до гастро-перверзије. Док неки умиру од глади, други не знају више шта би ново измислили да једу и пију, не осећајући никакав грех, а још мање одговорност према било коме, другим људима, Богу, природи и свим живим бићима, које беспоштедно тамане и уништавају.
*Роман сте писали по стварном догађају, а да ли су сви јунаци само плод ваше маште?
– Да, све осим догађаја је фикција. Другачије то не би био лековити мимезис. Морао сам да измислим наративни конструкт, да оживим своје јунаке, усадим им животе, гене, мотиве, карактере и осећања, како би они примили кривицу за тај злочин на себе, а све нас друге ослободили одговорности. Познато је да је човек склон да се ишчуђује над туђим злочинима, говорећи „ја нисам такав, ја то никада не бих учинио“, а кад се околности промене, постане исти такав.
*“Мук“ отвара питање сложеног односа човека и природе. Ваш јунак, са надимком Тито, као да није свестан злочина који је починио?
– Човека није могуће упознати док се не упознају све његове мане и патологије, али због чега је човек зао и неправедан према другима, околини, а на крају и према себи, нико не зна. Одговор не зна ни свезнајући наратор у роману, иако се труди. „Мук“ је због тога роман питања, а не одговора. Ако их и има, они се не налазе у контемплативним застојима, него у нарацији, у динамици и у узрочно-последичним везама. Одговор на питање због чега је неко грамзив и окрутан је он сам и његов живот. Грамзив је зато што је такав, а не због тога што је такав одједном постао. Многи злочини почињу невино, зар не? На пример, лов и ловци. Допуштено им је убијање слободних шумских животиња које нам одавно не требају за храну, међутим, у једном тренутку забава се неосетно претвори у злочин. Лов и ловци јесу „соколово око“ овог романа, мотив око кога се групишу сва збивања, преокрети и поента. Уништавање планете има и додатну димензију: не само што је плод бахатости и себичности, него и глупости, јер је бушење рупе у чамцу у којем сам пловиш.
*На шта је спреман човек који може да пуца у славуја?
– Спреман је да са истом бездушношћу убија и људе и да не преза ни од масовних злочина, при том, недужност уопште не признаје као категорију. Птице у „Муку“ су метафора, о другим злочинима је реч…
*Какав је ово свет у коме живимо?
– Није човек ни у једном тренутку историје био више добар, него што је био лош. Увек је више уништавао него што је стварао. Додатни проблем нашег времена су изневерена очекивања да ће човек постати бољи уз помоћ технологије, прогреса, иновација, што се није догодило. Двадесетпрви век је век разочарања. А разочаранима је лако манипулисати. Тако су грабеж, материјализам и себичност победили врлину. Новац и уживање су постале две једине мантре савременог човека. Емпатија, духовна чистота, креативност, нематеријална задовољства данас немају никакву вредност ни цену. Међутим, човек није ни свестан колико су га грабеж и себичност довели до самог егзистенцијалног руба. Савремени човек је, у ствари, „карамазовац“, пун мрачних нагона и сурових страсти, крвожедан и страховито неосетљив. И због тога, можда је Иван у „Карамазовима“ у праву кад каже Аљоши да човеку не треба дати сувише слободе јер кад је слободан, уместо врлина, одмах испливају на површину његове мане.
*Још један Тито, кога сви памтимо, волео је лов. Како је ваш Тито добио надимак?
– У почетку сам желео да име Тито послужи само као појачивач, чиста перифраза, али касније ми се допало и као забавна мистификација. Тачно је да је континуитет неспоран, лов је за неке социјалистичке источно-европске лидере био као голф за енглеске џентрије. Наш Тито је с обзиром на порекло, можда имао додатни подсвесни узор у Аустроугарској монархији: несрећни престолонаследник Фердинанд је био познати убица шумских животиња. А то да социјалистичка Југославија није била имуна на шверц већ и није неко откриће. Један важан сегмент романа је Трст, са свим специфичним релацијама које је био успоставио са Југославијом, међу којима је и шверц.
*Посао кардиохирурга је прилично стресан. Колико вам писање помаже да тај стрес превазиђете?
– Писање није уопште антистресоген него баш супротно, веома стресоген и напоран посао. Неке теме напињу и не дају мира месецима, а неке и годинама. „Мук“, који нема ни двеста страна, писао сам пуне две године, а можда и дуже. Променио сам најмање десет верзија и поцепао више стотина страница. Због чега тај узалудан посао, који не доноси ни новац нити срећу, а ни поштовање, ипак, неко ради? Због тога што не може другачије. Зато што му свет није јасан све док га не претвори у фикцију и илузију. Уосталом, не бирамо ми живот који ћемо да живимо, него он бира нас.
– Надамо се да је тако и да ће и даље важити аргументи, како легални, тако и етички, по којима такозвано Косово не може да буде пуноправни члан Унеска. Засада, нема конкретних најава за нову кандидатуру, али треба бити на опрезу и свестан снаге држава које су њихови спонзори и промотери. У међувремену, ми радимо наш посао, бавимо се новим уписима, бригом о већ уписаним добрима и свим осталим активностима из делокруга Унеска, којих је све више.
*Како гледате на филм „Ланчана реакција“, као аутор романа „Случај Винча“ по коме се снима?
– Слатко посматрам са стране како књижевност функционише у филмском кадру. Како се роман претвара у драмско, дијалошко дело, али на великом платну. Како речи постају глума, нова уметност. Како описи и нарација постају живе слике. И све то сабијено унутар два сата, што не дозвољава грешке, застоје, досаду, којима књижевност лагодно и прилично обилује. Тим људима се искрено дивим, они раде оно што ја не умем и сјајно се забављају. Писање је нешто супротно, пројекат који се налази само у једној глави, остварив једино у самоћи и тишини.
Извор: Новости
