Емануел Макрон, предсједник Француске, обавијестио је свијет да неће дозволити да Русија побиједи у Украјини.
Владимир Путин, предсједник Русије, обећао је својим грађанима да ће Русија обезбиједити сигурност свог народа на својим границама и да је Русија спремна, довољно снажна и одлучна да се одупре вјековним напорима западних сила да је раскомадају.
Макрон тврди: „Поразићемо Русију у Украјини“.
Путин обећава да ће Русија опстати као јединствена држава која ће гарантовати пуну сигурност својим грађанима.
Ове се изјаве косе једна с другом. Kада би их изговарали један обичан Француз и један обичан Рус свијет то не би требало да брине. Kада их изговарају предсједници држава с великим историјама и културама и те како има разлога за бригу. Да је француски предсједник упознат са историјом Русије и Украјине, са генеологијом њихових односа у ратним временима можда би био мање искључив у свом ставу према поразу или побједи Русије у Украјини. На срећу просвећеног свијета има и Француза и Руса који насупрот својим предсједницима знају, како историју војних сукоба Француске и Русије, тако и дубоке повезаности и прожетости француске и руске културе.
Доминик Фернандез француски писац, есејиста, академик, један од 40 бесмртника који сједе у фотељама под Kуполом поред Сене, о руском народу, о руској души и култури написао је сљедеће редове.
У Русију сам први пут путовао тек 1986. године. Али пошто сам већ у петнаестој години, за цигло три дана и три ноћи, прочитао „Рат и мир“, мене је од ране младости дубоко обиљежила руска књижевност. Kада ми је било 23 године, у своју породицу увео ме један руски студент са којим сам се раније био упознао. Његови родитељи, припадници знамените грофовске лозе, спадали су у први талас руске емиграције. Животарили су у 15. паришком арондисману, али се никад нијесу јадали на тешкоће нити су туговали за прошлошћу. Њихова трпеза и њихово срце били су вазда на располагању свакоме ко би прекорачио праг њихов праг. Ја, који сам се код своје куће напросто гушио у пуританској атмосфери, у којој су ме одгајали, нашао сам у породици Д. топлину која ми је одвајкада недостајала. Стога се у мени од тог доба пробудила неизмјерна љубав према руском начину живота и руској култури. Чини ми се да сам своју праву отаџбину нашао у тој земљи која рађа мушкарце и жене таквих врлина, људе које не могу да сломе никакве несреће нити пострадања и који су спремни да друга свог сина прихвате као рођено чедо…
Макроновом логиком и језиком речено, легитимно је што колективном Западу и Европи, којој се Макрон намеће за новог вођу, смета управо оно о чему француски академик Доминик Фернандез с дивљењем пише. Kоорпоративном духу Запада сметају руски начин живота, руска култура и православна вјера на којој се заснива смисао породице. Узгред речено сметају им и руски природни ресурси.
Путину као првом човјеку Русије припада право да штити простор, дух, културу и начин живота руског човјека и поред тога што на Западу има Руса који се с тим изругују, јер су себи и својим породицама, руским парама, обезбиједили западне бенефите. Kада је избио сукоб у Украјини Запад је за казну конфисковао имовину богатих Руса који живе на Западу не очекујући да ће тиме обрадовати управо обичног руског човјека.
Дакле, оно што Макрону смета зато што се не уклапа у западне стандарде и обиљежја његове садашње Француске Путину ствара обавезу да баш то одбрани и заштити.
Међутим не треба сметнути с ума ни трећи фактор. Велики дио свијета сукоб Русије са Западом доживљава као борбу за очување узорних вриједности за које се вриједи залагати као за достигнуто цивилизацијско добро.
На крају, када се сведу сви рачуни, схватамо да се у нашем, реалном времену, води одлучујућа битка између истине и лажи. Разлику између истине и лажи коорпоративни запад је релативизовао до те мјере да сваког човјека, сваку породицу, сваку групу, заједницу, друштво, државу које се обазиру на оно што је истина и на оно што је лаж доживљавају као неприлагођене, заостале и опасне индивидуе и колективитете који коче оно што Запад назива општим прогресом.
Прије неколико деценија Запад је можда и имао моћ да на глобалном нивоу крене у обрачун са свиме што би му засметало. Успијевао је да наметне остатку свијета своје „истине“ или своје „лажи“ под фирмом цивилизацијских стандарда и америчких вредности. Један дио свијета је подржавао Запад у томе, један дио свијета је ћутао у страху, а онај најтрагичнији дио трећег свијета, на који је Запад атаковао оружјем, ликвидирајући милионе и милионе људи остао је на размеђу. Те државе су се нашле у улози беспомоћних жртви које је Запад редовним ратним ритуалима приносио на олтар новом свјетском поретку. Времена су се промијенила. Народи и државе одбијају да скрушено прилазе олтару Запада и сами себе жртвују у његову корист.
Иако је опадајућа западна моћ довољно јака да произведе још ратова, разарања и жртава најважније од свега је да свијет сада сасвим јасно и без страха види чему Запад тежи. Послије пада Берлинског зида Русија је то на најтрагичнији начин искусила на сопственој кожи. Посљедњих година и посљедњих дана нарочито, Запад отворено и без зазора насрће на грађане Русије из свих позиција укључујући и оне подле, бездушно терористичке.
Ма колико у својим стратегијама „грицкао“ Русију организованим терористичким нападима, ма каквим сценаријима покушавао да изазове подјеле међу становништвом њеног мултикултурног друштва, ма каквим механизмима и демагогијама изазивао кризе и подбуњивао народе Русије, Запад мора бити свјестан да ће неминовно наићи тренутак када ће руски одговор имати глобалне последице — несагледиво трагичне.
У интересу опстанка западне цивилизације и цивилизације уопште неопхопдно је да колективни запад што прије схвати ситуацију до које је својом похлепном и преварантском политиком довео нашу планету. Последњи је тренутак за склапање мира у Украјини и спас становништва не само с обије стране руско-украјинске границе, већ и становништва широм свијета.
Ранко Рајковић
