Јавни иступи Александра Вучића одавно су постали, ако су икада и били другачији, предмет за озбиљан психо третман. Његови реторички перформанси заиста клизе низ падине патологије и апсурда. Скоро да је немогуће разумјети циљ његових аутофантазија, телевизијских епизода у којима се бави искључиво сам собом, ширећи вијести о сопственим подвизима, херојским дјелима, добровољним или изнуђеним жртвама. Када у првом плану није, премда то ријетко бива, прича о Велико себи, онда остајемо затечени (и заточени) количином његове ароганције, обрачуна са видљивим или невидљивим непријатељима, што за њега изгледа нема значаја.
У најновијем иступу пожалио се како пати од несанице, како му сан на очи неће, а све због бриге за судбину Срба на Косову и Метохији. Све да то јесте тако, озбиљан државник и политичар, да не кажем, и нешто додатно, никада себи не би допустио да самосажаљењем штити националне интересе. Шта ли он очекује!? Да сада јавност саосјећа са његовим мукама, а не са туробном судбином народа!?
Ако се пажљиво посматрају његови политички покрети и гримасе, оне имају увијек исту формулу. Један ред приче о себи-Спаситељу, један ред приче о себи-Жртви, један ред приче о себи-Истинитом. Када одмара од себе, онда прави интермецо у којем се труди да што грубље вријеђа и ниподаштава грађане Србије, што отворено исказују непристајања да живе у његовој фантазији. Једино што је јасно јесте да се Вучић врти око себе и захтијева да то чине и сви остали.
Милован Урван
