Будимо објективни. Хладно се суочимо са неким од наших доминантих друштвених особености. Нема тачке на кугли земаљској гдје су фашизам и антифашизам присутнији у свакодневном говору него што су то у Црној Гори. Тај пар ријечи у црногорском јавности учесталији су од ријечи хлеб и со, здраво и довиђења, честитам и хвала.
Не прође ни сат времена а да нам до ушију не допру фашизам и антифашизам. Без фашизма и антифажизма у нас нема ни дешавања ни разговора о дешавањима. Политичари, теоретичари, публицисти, ствараоци разних врста, ен-ве-о-исти подржани из разноразних фондова када се обраћају јавности прво истакну да су антифашисти а, затим, као потврду свог исказа упиру прстом у неког и нешто што означавају фашизмом.
Оно што се некада у Црној Гори представљало као морално-политичка подобност данас се означава као фашистичко-антифашистичка платформа.
Свакодневно читамо, слушамо, гледамо и свједочимо антифашистичко-фашистичким медијским играријама и акробацијама. Једни се квалификују за фашисте, други се квалификују за антифашисте и обрнуто. Сјутрадан испочетка, јово наново.
Јавност више није ни збуњена. Равнодушна је. Не разабира фашисте и антифашисте, јер и једни и други, иако тврде да се међусобно кардинално разликују, причају исте ствари. Нема начина да их провјеримо и разврстамо. Оригиналне фашисте и антифашисте појело је вријеме. Њихове неубедљиве и смијешне реплике измијешале су се као карте у шпилу. Има ту и жандара и попова и ашева и дама а понајвише лиша, карата без вриједности, које нико не шкарта. Играчи трагикомично ударају руком о сто вичући адут, адут, адут, моја партија, мој добитак, моја држава.
Фашима и антифашима редовно се, на дневној бази, обезбјеђују простори и вријеме за игру. Они који их представљају црногорској јавности могу погрешно изговорити неку ријеч, могу у невријеме прекинути играче, одужити са постављањем питања, пропустити да направе паузу када треба, али будите сигурни никад неће пропуститит да кажу како је антифашизам стуб државности Црне Горе.
Наше генерације су училе да распознају стубове јонске, дорске и коринтске. Данашње генерације уче само двије врсте стубова: фашистички и антифашистички стуб. Упркос разлици у образовним системима надајмо се да ће наши млади људи логиком здравог разума схватити да је антифашистичком стубу на коме, како кажу, почива државност Црна Гора, нужно додати још неки ослонац, чисто из разлога стабилности. Можда би то могла бити нека врста потпоре у знању, компетенцијама, раду, здравој конкуренцији, дисциплини, видљивој перспективи. Или би нам за почетак било сасвим довољно мало више зноја и много мање „фаши-антифаши–замлаћивања“. То би државу учинило стабилнијом.
Ако ћемо право уз друштвену стабилност не мање важна је и историјска стабилност државе. Сложићемо се да је Црна Гора постојала и прије антифашизма који, подсјетимо се, представља скорашњу друштвену појаву, незнатно млађу од фашизма. Дакле, осим антифашизма на коме се за сада егзистенцијално, свом силином ослањамо, морали би држави осмислити и неки, у историјском смислу, вреднији и сигурнији потпорни стуб.
На чему је Црна Гора почивала прије антифашизма? Можда на послушности и љубави према краљу, господару Црне Горе. На несрећу за разлику од осталих европских монархија у Црној Гори се никада није могло чути: „Kраљ је мртав, живио Kраљ“. Жалосно је што смо имали само једног краља. Можда се са нестанком једног јединог краља као једног јединог стуба наше државности и сама држава урушила.
Што ако нам данашње приче о фашизму и антифашизму на сличан начин одржавају државу оваквом каква јесте. Што ако држави не можемо обезбиједити неки поузданији потпорни стуб од антифашизма, нити битнију тему од фашизма.
Онда је најбоље да се помиримо са овим што имамо. Нека остане тако како је. Нека се фашисти и антифашисти самоименују, нека и даље дебатују, нека размењују положаје, оружје и „комплименте“, нека се међусобно оптужују и оповргавају, нека се смењују на власти и нека све иде јово наново, само да нам се држава опет не уруши.
