Пише: Ранко Рајковић
Постоје мјеста која вам подстакну научне, културне, умјетничке радозналости. Једно такво је усред Подгорице. Својим креативним програмима, смиреним и мисаоним наступима пажљиво одабраних гостију привлачи поклонике лијепе ријечи. Налази се код Цркве Светог Ђорђа подно Горице. У имену му се осјећа призвук антике. Зове се Дијалошка трибина. Разноврсношћу тема, компетентношћу и ауторитетима предавача, уљудном публиком која их слуша Дијалошка трибина подиже ниво културе главног града и Црне Горе.
Синоћ је на Дијалошкој трибини гостовала проф. др. Соња Томовић Шундић. Говорила је о Његошу у ликовној умјетности. Чуо се лагодан приступ Његошом лику и дјелу мимо уобичајених патетика, политичких и идентитетских варничења која карактеришу црногорску културно-умјетничку сцену по свим историјским аспектима и поглављима. На самом почетку госпођа Томовић Шундић је умјешно раздвојила језик ликовности од језика књижевности. Преко Његошевог физичког лика и духа, уз помоћ укупног стваралачког опуса осврнула се на ликовна дјела Његошевих савременика. С ваљаним разлогом, јер они који су уживо сликали Његоша послужили су као основа за дјела доцнијих сликара. Говорила је о Јохану Бесу, Јозефу Томинцу, Анастасу Јовановићу, о атељеима у Бечу и Трсту гдје су Његоша портретисали у традиционалној црногорској ношњи.
Мени лично синоћња дијалошка трибина пробудила је сјећање на једно вајарско дјело и вријеме кад га угледах. Сам по себи намеће ми се стих Франческа Петрарке чијим се сјенама поклањало и Његошево перо:
“Блажен био дан, месец и доба година и место предео и време ..”
Угледао сам тај знани лик у Буковичкој Бањи. Свједочио је о добу када су се по бањама Белгије, Њемачке, Чешке, Италије, Француске сусријетали књижевници и умјетници пристигли да у термалним водама нађу лијека за своја уморна плућа, крхке кости, испрекидани дах.
У тренутку ми се заковитлаше простор и вријеме. Искрснуше слике Цетињског манастира и Биљарде, Владичине баште, стазе према Орловом кршу. Сјетих се часова српског језика у Цетињској гимназији гдје смо наизуст говорили поглавља из “Горског вијенца”. Све то заједно сјати се у сјеновитом кутку парка Буковичке Бање.
Моје устрептало и разрогачено око нашло се пред дјелом вајара Матије Вуковића. Кошчати, животом измучени Његош у бијелом венчанском мермеру. Руке му положене на кољена. Изгледао је као горштак из Црногорског крша који је потражио ладовину у којој ће се одморити. Преда мном је била митска личност која се у својим дјелима исповиједила и Богу и смртницима. Опрхван бригама, замишљен над смислом живота, једноставан, без икакве монументалности и патетике у парку је сачекивао своје посвећене читаоце. Витак у тијелу, достојанствен у патњи, опомињао их је на горди вијек и драматичне догађаје из племена свога што сном мртвијем спава, једнако спреман и на ћутање и на разговор кроз ћутање.
Захваљујући златним рукама вајара Матије Вуковића обрео се Пустињак Цетињски у Буковичкој Бањи. Оживотворио је и тијело и душу у камену бијелом попут манастирских зидина иза којих је писао.
И тако животом испошћен али духа испуњеног васељенском идејом пуних 60 година споменик Петру Другом Петровићу Његошу столује у Аранђеловцу, српском граду који је добио име по Божјем ратнику Светом арханђелу Михаилу. Дубока, драматична, свеобједињена иконографија сконцентрисана је на једном мјесту. Његош наставља нијеми разговор с арханђелима у Аранђеловцу.
Цивилизовано би било да Црна Гора а поготово Његуши и Цетиње добију реплику Његошевог споменика из Аранђеловца који је у напетој унутрашњој експресивности маестрално обликовао вајар Матија Вуковић.
Сматрам да би то била велика допуна и награда теми Његош у умјетности.
