Пише: Ранко Рајковић
Међународна политика врши селекцију диктатора. Кроз разне механизме помаже како успостави и одржавању диктатора на власти тако и паду диктатора с власти. У малим, с геополитичког аспекта занемарљивим земљама попут Црне Горе занимљиво је посматрати однос према нашем домаћем диктатору и према диктатору у најближем сусједству. Интересантно је да велики број оних који никада нијесу ни једну једину ријеч зуцнули против диктатора (Ђукановића) у Црној Гори бивају најгрлатији против диктатора ( Вучића) у Србији.
Јасно је да ће Србији у датој ситуацији бити боље што прије диктатор (Вучић) одступи с власти коју врши већ 12 година као што је јасно да би Црној Гори било много боље да није 30 година чекала на пад диктатора(Ђукановића). Али о томе се не одлучује ни у Црној Гори ни у Србији. Диктатори су у надлежности међународне политике.
Вучић Ђукановићу поклонио Ђуришића, као чувену Тројанску скулптуру
Да ли ће Србија одступањем диктатора с власти имати исте проблеме као што их има Црна Гора када јој је диктатор пао с власти али задржао своје поклонике и послушнике у државним структурама. Не Вјерујем. Србија има вредније људске ресурсе и већу институционалну традицију. Ипак ће опоравак Србије бити много компликованији него опоравак Црне Горе из другог разлога.
У Србији је Анархија узела маха. Не било каква анархија већ слатка омамљујућа Анархија која блокадере на улицама чини важним, успјешним и славодобитним „револуционарима“. Блокадери су економски ослабили Србију, зауставили инвестиције, пореметили темпо развоја који је по статистикама међународних организација био успјешан. Уз то блокадери су искомпромитовали и унизили Универзитет, срозали ауторитет професора, извргли руглу идеју учења и смисао студирања уопште. Потреба за образовањем окарактерисана је као назадан и егоистичан процес а они који су је испољили добили су погрдно име Ћаци. Факултети и школе су блокирани а у друштву су се раширили вицеви и спрдачине на рачун „оних који хоће да уче“ чиме је направљен дубоки јаз међу припадницима младих генерација. Једни би да иду на предавања, вјежбе, испите…Други их у томе агресивно спречавају.
Никола Јовић: Зашто су дешавања у Србији супротна од Мајдана у Украјини 2014.
Просвета, образовање дијелом и култура у Србији су постале беспотребне жртве борбе против диктатора. Још се не зна како ће се развијати то анонимно мноштво које је на путу да својим свакодневним блокадама изазове велику кризу у држави и изврши смјену власти мимо изборног процеса путем пленума и разних техничких, експертских, концентрационих групација.
Извесно је да Србији слиједи период велике политичке нестабилности који је нормална појава послије пада диктатура гдје год се у свијету дешавале. Подјеле у Србији биће све веће као што су и у Црној Гори све веће и веће. У констелацији нове подјеле власти кренуће заслуге и награде. Стара друштвена достигнућа (ванполитичка) доживјеће казне и освете. Бујаће бирократија и паразитизам као и у Црној Гори…Историја ће се понављати до новопројектованих диктатора. То је судбина малих народа који живе у сјенци Западног хегемона. Ово написах као реакцију на протесте у српским градовима који неког усхићују а неког чине гњевним. Ја не припадам првима а друштво не бих правио ни првој ни другој групи…
Извор: Ранко Рајковић/ Фејсбук
