Пише: Александра Мијалковић
Случај загребачког адвоката Макса Пинтера, који у сукобу с моћним и богатим клијентом Динком Хорватом губи све, а онда креће у освету заједно са својом љубави из младости и побуњеним радницима на челу с енергичном синдикалном предводницом, окосница је новог филма прослављеног редитеља Рајка Грлића „Свему дође крај”, чија је београдска премијера одржана 10. октобра, а дан касније и новосадска.
Сценарио заједнички потписује с књижевником Антом Томићем, а главне ликове тумаче Живко Аночић, Јелена Ђокић и Борис Исаковић, док су у осталим улогама Јанко Поповић Воларић, Емир Хаџихафизбеговић, Ксенија Маринковић и други. Филм је успешно приказан на престижним фестивалима у Сарајеву, Пули (Борис Исаковић је освојио Златну арену за најбољу споредну мушку улогу) и Херцег Новом (Јелена Ђокић је добитница Златне мимозе за најбољу женску улогу).
У овој савременој причи, надахнутој романом Мирослава Крлеже „На рубу памети”, преламају се политика, корупција, криминал, љубав, страх, похлепа, људска глупост, лицемерје и све оне друштвене аномалије које су изнедриле транзиција и капитализам на просторима Хрватске и целог региона. Ситуације и ликови су „наши” али и универзални – гледаоци их препознају у сопственим животима свуда где се обичан човек среће са системском неправдом и осећа немоћним и превареним… Па ипак, он не одустаје, спреман је да се бори за промене, за бољи свет, за оно у шта верује.
Наслов филма би могао да се тумачи и у оптимистичком, али и у песимистичком кључу – крај свега лошег и крај свега доброг. А можда њиме поручујете да је заправо време да се (најзад!) заврши посттранзициона фарса на простору Балкана…
Тешко је филмом нешто поручити. Давно је још Џон Вејн рекао да се филмом не поручује. Ако се има нека порука, онда се оде на пошту и пошаље телеграм. Филмови заиста не поручују, филмови не подижу револуције, не мењају свет. И то је оно најлепше на њима. Филм, по мом мишљењу, може само потапшати гледаоца по рамену и тихо му шапнути: „Погледај, можда у нечему на овом платну препознајеш комадић себе и света у којем живиш.” Тако и ми у овом филму само покушавамо гледаоцу, који мање-више препознаје то што се догађа на платну, дати у руке лупу да то боље види и можда се након тога запита зашто у томе живи. А када се човек почне питати…
Вишеструко награђивани редитељ Рајко Грлић и, како каже за себе, вишеструко ненаграђивани писац Анте Томић поново су радили „у четири руке” на филмском сценарију. Ко је овога пута иницирао ту сарадњу и како се она одвијала?
То је његова фраза из давних времена. У међувремену смо се Анте и ја за наше сценарије надобијали награда и овде и по свету. До сада смо их, у ових двадесетак година, заједно написали пет, од тога је засад четири преточено у филмове. Пети стрпљиво чека. Овај је настао након једне шетње по Београду.
Разговарали смо о ономе у чему живимо и током тог разговора сам га упитао да ли је у последње време читао „На рубу памети”, који се догађа тридесетих година прошлог века, али запањујуће је актуелан и данас. Тако смо одлучили да га поново прочитамо и схватили да то није (само) драмско штиво, да је то збир бриљантних есеја о људској глупости, похлепи, страху. Да ако желимо задржати тај његов дух, тај бес и гађење које се необично поклапа с нашим осећајем овог времена, морамо кренути од почетка.
Шта је био највећи изазов у писању сценарија, одабиру глумаца, али и на самом снимању?
Страшно смо дуго и доста болно радили на том сценарију. Што се глумаца тиче, имао сам два месеца пробна снимања, испробао многе комбинације, мучио многе сјајне глумце и мање-више завршио с поставом која ми је висила на зиду док смо писали сценарио. Само снимање је било кратко и слатко. Био сам запањен енергијом мог не тако младог тела и уживао у игри с глумцима.
Филм је инспирисан Крлежиним романом „На рубу памети”, који је пак инспирисан Камијевом „Исушеном каљугом”. Колико сте се држали оригиналних ликова и заплета?
Филм је инспирисан, тачније речено надахнут, као што то пише на шпици, романом Мирослава Крлеже. Није по њему рађен. Узели смо само почетни мотив и саградили другачију причу покушавајући да у њој задржимо Крлежин дух памфлета. Има ту пуно сличних, али и другачијих ликова. Што Анте каже: „Мислим да би Крлежа био задовољан.”
У једном интервјуу рекли сте да ће „Свему дође крај” бити ваш допринос раскринкавању бешчашћа у времену у којем живимо. Криминалци, лопови и злочинци на слободи, интелектуалци и уметници иза решетака или изопштени, грађани незадовољни – то се, изгледа, није изменило од 1938, кад је Крлежин роман објављен. Шта је ипак ново?
Не може филм у сат и по свог трајања раскринкати нешто што се тако добро заплело и пустило дубоке корене у ових тридесетак година. А шта је ново или различито између Крлежиних тридесетих и наших двадесетих: бојим се да су разлике само у бројкама. Дубока морална и материјална корупција, кокетирање владајућих с фашизмом, њихова бахатост, све мањи број оних који имају све и све већи број оних који готово немају ништа били су у Крлежино време претекст за фашизам који се рађао на обзорју економске кризе у којој се Европа тада копрцала. То је било онда. Видите ли неку велику разлику између тога и онога у чему живимо и ми овде, али и Европа сада? Неки дан је странка која се директно позива на Хитлера добила изборе у Аустрији.
То лицемерство, глупост и бахатост моћника, безнађе, обесправљеност и немоћ обичних грађана опстали су од Крлежиног (и Камијевог) доба. Хоће ли нас то одвести од руба памети до руба опстанка? Имамо ли неко „тајно оружје” које ће то спречити?
Европска историја ми све више наликује неписаном правилу америчких председничких избора: када се клатно зањише мало јаче на једну страну, на наредним или оним идућим изборима се врати мало јаче на другу. Да није било Буша старијег, не би било Клинтона, да није било Клинтона, не би било Буша млађег, а да није било њега, не би било Обаме, као што без њега не би било Трампа, а без Трампа Бајдена. Надам се да ће овог пута то правило бити прекршено. Тако некако то иде и у Европи. Једино што су европски циклуси пристојних и непристојних периода пуно дужи и знатно болнији.
У случају Хрватске, како на то утиче чланство у ЕУ?
По многим стварима је добро да смо у Европској унији. Њу мање-више занима само новац који нам даје и пажљиво и надасве успешно прати лопове који се богате на том новцу.
Лордан Зафрановић: Рат је страшно близу, довољно је само мало да се упали
Многи су министри захваљујући томе завршили своју каријеру. Није пуно, али није ни мало. Кад је реч о идеологији и прекрајању прошлости, то њих пуно не занима.
У новом налету прекрајања историје у региону некадашњи издајници постају јунаци којима се дижу споменици, а допринос дојучерашњих великана се оспорава. Ничу раскошне палате медијских могула подигнуте новцем отетим од народа, политичари поручују да грађани могу јефтино да (пре)живе са два јајета дневно… Да није ужасавајуће, било би урнебесно. Да ли је тешко пренети на филм тај чудовишни вашар?
Бојим се да би филмове који добро могу осликати ову нашу стварност једино могли радити, да су мало млађи, момци из „Монти Пајтона”. Они би имали прави осећај за овај наш надреализам у којем богати примитивци држе власт у рукама, а полугладни народ – да апсурд буде већи а заплет занимљивији – упорно гласа за оне који их тлаче у име богатих.
Да ли сте можда одустали од неких првобитних идеја за филм управо јер их је стварност предухитрила? Хоћете ли их искористити за нову књигу?
Филм је фикција. Не може стварност предухитрити фикцију. Само обрнуто. А што се књига тиче – казали су ми да сваки пристојан човек мора иза себе оставити једну књигу. Ја сам ту дужност обавио.
Јесу ли су се неке (јавне) личности већ препознале у „Свему дође крај”?
Засад се нико није јавио. Било је неких написа да је непристојно премијера и бискупа повезати с богатим преварантом, али то су само гласови послушних војника. Од виших чинова ни гласа.
А какве су реакције гледалаца после загребачке премијере 26. септембра?
На премијерама су обично сви страшно добронамерни према режисеру. Они који нису задовољни му не прилазе. Али загребачке премијере су увек крајње пристојне и суздржане. Главна глумица Јелена Ђокић, која је присуствовала премијерама у Пули, Сарајеву и Херцег Новом, и која је с филмом доживела овације, није могла доћи себи. Стално је питала шта се то догађа, да ли сам мењао филм, а ја сам је безуспешно уверавао да је за Загреб то заправо велики аплауз. Драго ми је било да су ми други дан неки познаници јавили да су били у биоскопу на редовној пројекцији и да су људи након филма устали и пљескали. То је мелем за душу сваког режисера. Видећемо шта ће нам донети Београд и Нови Сад.
Извор: Политика Магазин
