Друга прича ме води до Растка Петровића члана угледне Београдске умјетничке породице, брата велике српске сликарке Надежде Петровић. Расткова породица била је директни учесник Првог свјетског рата. Надежда је умрла као болничарка. Заједно са сестрама Растко је прошао Албанску голготу. Допро до Француске. Завршио гимназију у Ници, право студирао у Паризу, дружио се са умјетницима, будућим великанима француске и свјетске културне сцене.
У вријеме Другог свјетског рата један други Београђанин такође значајни умјетник, предратни надреалиста Марко Ристић, провешће ратно доба у мирном породичном окружењу. Боравиће у санаторијуму у Врњачкој Бањи. Можда ће баш због неучешћа у рату Марко Ристић страхом или грижом савјести осјетити много снажнију обавезу према идеологији него према умјетности. Док је Марко Ристић склоњен од рата боравио у Врњачкој Бањи Растко Петровић се у Америци, такође склоњен од рата, дружио са Андре Бретоном, куповао слике од Макс Ернста, читао пјесме Џемса Џојса, Гледао филмове Чарли Чаплина и Бастер Китона, носталгично се надахњивао поемом “Стражилово” Милоша Црњанског, интересовао се за ратну мисију генерала Де Гола. За то вријеме талентованом предратном надреалисти Марку Ристићу вјероватно није остала ни непозната ни далека савремена умјетност али му је идеологија ратног побједника постала много преча.
Резултати Другог свјетског рата и нови идеолошки обрасци раздвојиће два млада човјека европејског духа. Покидаће њихове међуратне везе и дружења, промијенити односе са савременошћу и токовима модерне умјетности. И Растко Петровић и Марко Ристић пред Први Свјетски рат припадали су кругу надреалиста а између два рата увелико доприносили умјетничком духу Србије. Обојица су били у дипломатској служби. Растко у Француској и Америци између два рата, а Марко Ристић у Француској послије Другог свјетског рата. Растко Петровић се дружио са великим умјетницима свога доба и био савременик настајања нове умјетности. Какав је то само био ватромет идеја и креација које су прожимале Растка Петровића физичким близинама и разговорима које је водио са Паблом Пикасом, Вламенком, Сутином, Савом Шумановићем који му пише да је срећан што га може убројити у своје пријатеље.
Послије Другог свјетског рата Растко Петровић пише свом старом другу Марку Ристићу молећи га да му помогне око повратака у домовину. Успут му препоручује поезију Сент Џон Перса. Марко Ристић му не одговара али примећује да Растко Петровић у свом писму ниједном ријечју није поменуо “страдање и славу и ускрснуће читавог једног народа, ни своју тек ослобођену земљу”. Нешто раније на самом крају рата Марко Ристић је написао текст “Смрт фашизму. Слобода народу” Између два велика српска умјетника, интелектуалца, дипломата Растка Петровића и Марка Ристића престају дописивања о умјетности. Растко ће умријети 1949. године у Вашингтону и бити сахрањен на Сеновитом потоку, гробљу лијепог, смирујућег имена. Тек у посттитовској Југославији 1986. године његови посмртни остаци биће пренесени у породичну гробницу на Новом гробљу у Београду. Марко Ристић ће умријети у Београду 1984. године и бити сахрањен у Алеји заслужних грађана такође на Новом гробљу у Београду. Два велика умјетника рођена у Београду дијелили су исто животно вријеме, исте ратове и слична стремљења ка умјетности. Њихов велики стваралачки жар, везе са свијетом модерне умјетности и пријатељске односе ослабили су упливи идеологије. Прстом судбине почетак и крај њиховог умјетничког и животног пута заокружен је на гробљу у мјесту рођења. О родном граду, о времену процвата грађанског духа и умјетности посвуда у Европи Растко Петровић у међуратном периоду из вјечног Рима чежњиво пише Марку Ристићу.
”Ужелио сам се Београда као никада, и прву ћу прилику искористити да дођем на неколико дана и видим онај пут од Теразија до Ратарске улице, преко Старог гробља, што је најљепши пут на свету..”. Старо гробље се налазило на подручју данашњег Зеленог вијенца. Послератни Марко Ристић није хтио или није могао омогућити Растку Петровићу да прође тај одавно сањани пут и да се ражели како свог старог Београда тако и разговора о умјетности са својим старим знанцима. Ратом опустошена земља избрисала је грађанске успомене, умјетничка прегнућа и достигнућа врсног интелектуализма. Смјестила је негдашњу велику умјетност и њене актере на непожељне странице историје.
Земља која се ослободила туђина, окупатора, завојевача, понизно је савила главу пред идеологијом чији се поробљивачки дух немилосрдно и окупаторски однио према култури и умјетности. Ипак су се мртви пјесници Растко и Марко састали на Новобеоградском гробљу, мјесту гдје идеологија није успјела успоставити стална дежурства. Земни остаци Марка Ристића су се обрели у Алеји заслужних грађана, Растка Петровића у породичној гробници поред сестре Зоре. Како се кретала и гдје се обрела њихова заједничка страст према умјетности? Нестала је у прашини галопирајућих друштвених промјена. А промијенило се уистину све. Београд је по други пут преселио гробље. Послије исељења Старог гробља са Ташмајдана услиједило је пресељење гробља на нову локацију у Рузвелтовој улици. За своје старе, једном већ дислоциране покојнике и за новоумрле град је изградио Ново гробље. Улица Ратарска промијенила је име у улицу Краљице Марије. На Новом гробљу породичне гробнице су остале породично наследство, стециште, тужна територија. Идеологија у којој се није знало што треба да има примат породица или држава, стари херојски преци или млади идоли новог херојства, испарцелисала је на Новом гробљу алеју за заслужне грађане. Тамо се почела формирати заједница за оне који су по суду друштва домовину поставили испред породице. На тим парцелама сахрањивани су и још се сахрањују људи из различитих временских доби, људи који се за својих живота нијесу ни познавали, ни дружили, нити причали о умјетности, науци, спорту, здравим животима на селу, забавама и проводима у граду. Такве промјене, како се мени чини, више су узвисиле животни пут Растка Петровића него Марка Ристића. Око породичних гробница и даље влада мир. Око гробница заслужних грађана све је већа гужва. Стално пристижу нови и нови заслужни грађани. Алеја се шири. Обилује хаотичним различитостима и хронолошким и садржајним иако имена у вјечност пресељених остају у строгом реду, исписана истом графичком техником, приказом, величином и проредом слова. Алеја је деперсонализовала своје мртве становнике. Њихове пређене животне путеве је уситнила и замаглила групним форматом. За разлику од Алеје породичне гробнице остале су последња свједочанства живота као великог умјетничког чина.
Ранко Рајковић
