Радован Зоговић: Биљешке о Андрићу (Први дио)

Пише: Радован Зоговић

Скромно и непретенциозно насловљен, овај постхумно објављени мемоарско-аутобиографски текст Радована Зоговића (1907 – 1986) има двоструку вриједност и трајност: осим што је књижевно силно пластичан аутопортрет једне фасцинантне личности, једно је од најважнијих свједочанстава о југославенској политичкој и културној свакодневници, особито првога раздобља након Другога свјетског рата.

Текст Биљешке о Андрићу написан је 1963. године, а објављен 1990. у три наставка у Летопису Матице српске. Прештампан је у књизи аутобиографских записа Постајање и постојање (Матица српска, 1992) коју је приредила ауторова супруга Вера Зоговић  (1920 – 2003). У ауторској напомени уз Биљешке о Андрићу стоји: „Посредством Милана Ђоковића, понуђене су задужбини Ива Андрића, која рукопис није прихватила“. Познато ми је да су Биљешке о Андрићу у једном часопису и понегдје на интернету преношене (махом самовољно, те уз доста грешака). Овдје га доносим уз одобрење госпође проф. др. Мирке Зоговић, кћери Радована Зоговића. (И. Ловреновић)

С Ивом Андрићем као писцем упознао сам се први пут на љетњем распусту послије трећег разреда гимназије, у свом селу, добивши од рођака-учитеља једну обескоричену свеску Српског књижевног гласника, у којој сам нашао и прочитао приповијетку Ћоркан и Швабица. Оно што је Андрић ту писао о људима и животу босанске касабе умногоме се подударало с мојим утисцима и искуством у полимској полумуслиманској варошици гдје сам учио, и заувијек је остало у мени као “самооткриће” и израз нечега мог, као жеља да и сам напишем о томе у Беранама. Ива Андрића као човјека, грађанина и суграђанина, мада сам у Београду живио од 1935. године, бавио се књижевношћу, сарађивао у часописима, сам уређивао један (Уметност и критика) и био члан редакције дру­гог (Наша стварност), сретао се са старијим и млађим писцима, читао на књижевним вечерима и држао јавна предавања, – упознао сам тек послије ослобођења Београда, ујесен 1944. године.

У међувремену сам ипак имао један посредан сусрет с Ан­дрићем као грађанином и дипломатом.

У децембру 1937. пошто су некако савладане многоброј­не препреке које је чинила полиција, у Београду је основано ан­тифашистичко Удружење научника, умјетника и писаца, за чијег је почасног предсједника био изабран Бранислав Нушић – стар и бо­лестан, једва налазећи даха да гласовно довршава реченице, он је на оснивачкој скупштини одржао оштар говор у прилог демократији и слободи као предуслову сваког напретка и стваралаштва, пого­тову умјетничког. Изгледи за рад Удружења, у све загушљивијој атмосфери диктатуре која се све више везивала за Хитлера и Мусолинија, били су сасвим лоши – то су оснивачи Удружења јасно знали. Да све буде још горе, убрзо, тако рећи неколико дана по осни­вању Удружења, умро је Нушић, који је својим угледом, попу­ларношћу и антифашистичким ставом у посљедњим годинама живота могао бити Удружењу колика-толика заштита пред владом и њеном полицијом. Међутим, ни унутрашње прилике Удружења нијесу отпочетка биле добре: његов секретар, надреалист Матић, уопште слаб организатор, задовољнији кад интригира него кад ради, помирио се с првим полицијским сметњама и потпуно умртвио Удружење.

Иво Андрић доживљавао Његоша као двојника

За­то се полулегални културни одбор, састављен од десетак интелекту­алаца, радника и студената, са циљем да културни живот Београда мијења, покреће и усмјерава према схватањима Комунистичке партије, бавио наједном од својих састанака питањем како да се Удружење активизира, односно како да се пронађу такви облици ак­тивности да она, ипак, остане прогресивна, антифашистичка, и даје по­лиција одмах не пресијече. Дан или два иза овог састанка Војислав Вучковић предложио је да Удружење организује циклус “комбинованих приредаба” на Коларчевом универзитету. Новина, “комбинованост” тих приредаба састојала би се у томе што би свака била посвећена једном великом дјелу свјетске књижевности по коме је написана опера, које су илустровали мајстори графике и по ком је, по могућности, снимљен филм. На приредби би се држало по јед­но или два предавања о том књижевном дјелу и његову писцу, о опери и композитору; затим би се читали одломци из дјела, изводиле би се сцене, дуети и арије из опере, приказали би се одломци из филма или, ако дјело није филмовано, пројекције најбољих илустрација; пред почетак приредбе, у паузама и на завршетку преносила би се с гра­мофонских плоча увертира и оркестарске партије опере; сала би би­ла украшена портретима аутора и повећаним илустрацијама његова дјела. За предавања би се ангажовали културни радници шире: мање компромитовани комунисти, антифашисти у најширем смислу ријечи, чак просто – нефашисти; оперске тачке изводили би чланови опере бе­оградског Народног позоришта. Све то – такав састав предавања и извођача, таква разноликост, шаренило, забавност приредаба – тре­бало је да полицију и завара и присили на попуштање. Сједјети скрштених руку није се смјело – није се могло допустити умртвљење тек основаног оваквог удружења.

Вучковић и ја саставили смо подробан план циклуса од десетак оваквих приредаба (Отело, Фауст, Дон Кихот, Кнез Игор, Виљем Тел, Фигарова женидба, Јевгеније Оњегин и др). Као прву, пројектовали смо приредбу посвећену Дон Кихоту – шпански народ крварио је у национално и социјално ослободилачкој борби, и ми смо сматрали за прву своју дужност да му, у свакој прилици, на било који начин и којим год средством, пружимо подршку и да везујемо широке народне слојеве за његову борбу. За првог предавача на тој приредби предвидјели смо Исидору Секулић – поред осталога (она је била врло ерудитиван писац) и зато да бисмо били јачи пред полицијом. О  Дон Кихоту као опери требало је да говори Вучковић: он би, као узгредно, изнио и наше гледање на Сервантеса и његово мјесто у свјетској књижевности и у савременој борби Спаније за слободу и нову културу. Послије предавања и читања фрагмената из Дон Кихота, београдски оперски пјевачи (они су већ били дали пристанак) извели би неке сцене и арије из опере, па би се приказао и један дио филма са Шаљапином у улози Дон Кихота, изводиле би се оркестарске партије, искористили би се цртежи Домијеа и других. Културни од­бор прихватио је наш план, и Вучковић и ја пошли смо сјутрадан на Топчидерско брдо, Исидори Секулић.

Исидора Секулић, с којом сам се ја већ некако познавао и с којом сам, годину дана раније, иступао с предавањем о Ђу­ри Јакшићу, држала се према мени, новајлији и дошљаку, суво толерантно. Према уљудном, лијепом, укусно одјевеном Војиславу Вучковићу, Београђанину који је већ био избио у прве редове београдског музичког и културног живота и који је у разговору с људима као Исидора умио формулисати и изговарати реченице тако да их, његову замисао и његову формулацију која при крају запиње, саговорник довршава као своју, – Исидора је испољила пријатељство и поштовање, пренаглашено за онолико колико је било потребно да се наговијести разлика у ставу према двојици присутних. Вучковић је изложио нашу замисао и понуду. Исидора је слушала, довршила је не­колико “отворених” Вучковићевих реченица и рекла – Вучковић је стално наглашавао даје цио план приредаба мој и његов:

– Лепа Вам је замисао, господине Вучковићу.

Затим је припитала о понечем, дала претходни пристанак и на­гласила да јој је особито драго што ће други предавач бити Вучковић. Не допуштајући да јој се захвалимо за пристанак, стала је да реда своје опсервације о Сервантесу и Дон Кихоту, прешла је на своју неизбјежну тему о величини енглеске књижевности и ништавности на­ших превода Шекспира, и на крају је, као даје све то било форма да­љег размишљања о нашој понуди и молби, закључила:

–    Принципијелно – пристајем. Али дајте ми три дана да проми­слим о свему.

Трећег дана, кад смо Вучковић и ја пошли по коначан од­говор, Исидора Секулић, сједећи на обичној дрвеној столици с на­слоном, побочке окренута столу на коме је држала лијеву руку и у њој некакав дугачак дрвени нож, рекла је – као нешто сасвим обично: – Предавање, господине, не могу прихватити. Вучковић је појмио да се, у паузи, благо, уљудно зачуди својим крупним, као љетна вода у сјенци меким очима, али Исидорина пауза између реченица била је одвећ кратка. – Мој пријатељ Иво Андрић, – наста­вила је, – ради у Министарству спољних послова (предсједник владе и министар спољних послова био је тада Милан Стојадиновић. – Р. З.). Ја сам га питала за савет о Вашој идеји – он је ту верзиранији од мене. И он ми је објаснио даје ваша приредба инспирисана из шпанског посланства. Рекао ми је како су једне паришке књижевне новине (Исидора их је назвала по имену. Р. З.) које су годинама излазиле на врло лошој дрвеној хартији, ових дана (баш ових дана!) изишле на првокласном свиленом папиру, богато илустроване – по­свећене републиканској Шпанији. Значи, плаћене парама шпанске републиканске владе. И сад, и можда у истој кампањи, господине, Ваша приредба. Не, не могу. Жао ми је, али не могу – завршила је уз држање и уз суздржан покрет ножем који су говорили: овоме ни­је требало предговора, нема му ни поговора.

То је био тај посредни додир у међувремену.

Како се, међутим, и кад се управо десио први непосредан су­срет с Андрићем, ја се више не опомињем. То су били новембарски и децембарски дани и ноћи 1944, дани и ноћи кад се морало трчати с посла на посао, са састанка на састанак; кад је требало покре­тати, реорганизовати, први пут оснивати десетак културних установа, удружења, предузећа; прибављати, често просто измишљати кадрове за све те установе, удружења, предузећа; кад је ваљало покре­нути и редовно издавати дневни лист Борбу, писати њене уводнике, чланке за њене разне рубрике; фронт је био на каквих стотинак ки­лометара од Београда – ваљало је свим средствима и помислима радити за фронт; ваљало је решавати стотине најразноврснијих питања: од организације митинга до набавке угља за поједине културне раднике, од комеморација погинулим и стријељаним културним рад­ницима до набавке тамних одијела за чланове београдске филхар­моније.

Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије

У то вријеме ја сам, први пут у животу, пошто бих касно увече, послије свега, сио за сто да штогод прочитам, убрзо заспи-вао сједећи, укрућен, не наслањајући се чак ни на наслон столице ни на ивицу стола. У партизанима ми се дешавало да послије неколи­ко узастопних непроспаваних ноћи заборавим име Мусоргског и име своје снахе – да заборавим редовно та два имена и да се, на дневном одмору или покрету, поваздан мучим не бих ли се сјетио заборављеног. У гужви и јурњави с краја 1944. и почетка 1945. године заборавио сам кад сам се тачно, како и гдје први пут срео с Ивом Андрићем.

У сваком случају, један од првих сусрета био је негдје кра­јем новембра у стану Десанке Максимовић, гдје је група од десетак писаца разговарала о могућностима оснивања Удружења књижевника Србије. У партизанима се, још у Босни, знало да Андрић није потписао њемачко-недићевски проглас против ослободи­лачког покрета у нашој земљи, такозвани “Антикомунистички ма­нифест”. Послије ослобођења Београда сазнали смо да Андрић под окупацијом ништа није штампао, није узимао учешћа ни у каквим “културним манифестацијама”, даје са интересовањем и симпати­јама пратио вијести о борби совјетског народа против хитлеровске најезде. А то је потирало или бар тупило ону оштру антипатију коју су сви напредни људи осјећали према Андрићу као кнез-Павлову ам­басадору код Хитлера у вријеме приступања Тројном пакту. И са­свим је разумљиво што смо ми већ првих седмица у ослобођеном Београду тражили контакт с Андрићем, и што је он присуствовао на првим састанцима на којима се договарало о дјелатности и удру­живању књижевника. На тим првим састанцима Андрић је, без де­кларација, без прича о патњама под окупацијом, показивао више разумијевања него резерве – могућно је чак да смо ми који смо се први пут сретали с њим његову општу уздржљивост узимали за ту могућу дозу резерве.

Почетком 1945. Андрић се појавио на вечери као гост Ми­лована Ђиласа. Ђилас и ја становали смо у двијема сусједним ку­ћама на Дедињу: у мањој, која је имала на спрату двије собе и на приземљу велику, поплочану трпезарију с камином (то је била викенд-кућица богаташа Роша под окупацијом!), живио је Ђилас са женом; у већој смо становали моја жена и ја, Ђиласова мајка, брат и сестра, шофери Ђиласа и његове жене; ту смо се сви скупа и хра­нили, па су ту становале и двије заједничке кућне помоћнице. Та­ко је Андрић, као Ђиласов гост, вечерао и с нама осталима. Како је, међутим, дошло до тога да Андрић дође баш као Ђиласов гост, гдје су се они прије тога сретали и којим су се поводом сретали, ја данас тачно не знам, а можда нијесам знао или настојао да знам ни онда. Да изводим закључке из Андрићевих склоности како сам их касније упознао и из чињенице да је Ђилас био секретар ЦК КПЈ и министар – то нећу.

Послије вечере Ђилас је повео Андрића у свој стан; нешто ка­сније позвао је тамо и мене. Али и то вече, као и они први сусрети, остало ми је у сјећању или само дјелимично, или само у недовољно јасним, општим цртама – као нешто задимљено, натегнуто, на тре­нутке чак досадно. Ђиласова соба, чија је читава једна страна била од застакљених врата, слабо се гријала, а напољу је било хладно. Сједјети у таквој “леденици”, у којој се оштро осјећало да људи ту само ноће а не станују, било би неугодно и иначе, а поготову у Андрићеву присуству, које човјека неминовно везује за столицу, ограничава у покретима, у причању које загријава – мене су све вријеме зебла леђа, повијена и дугачка. Ђилас је једнако отварао пећ, чаркао ватру, али од тога се само соба све више задимљавала, и било је још хладније и неугодније. И Ђиласу и мени било је стало до сарадње с Андрићем, била нам је драга његова посјета, али вече ипак није испадало ни много занимљиво ни много садржајно. До­маћин, његова жена и ја испричали смо понешто из рата – само по­нешто и само некако. Гост је то слушао пажљиво, али то слушање и та пажљивост нијесу подстицали на даље и живље причање. Сам гост испричао је двије-три полуанегдоте – причао их је споро, једнолико, не мијењајући боје ни висине гласа, унапријед се осмјехујући сми­јешним мјестима, као да напамет зна не само та мјеста него и само осмјехивање. А осмјехивао се чак и ондје гдје би се други гласно смијали (ја се уопште не сјећам Андрића који се весело, гла­сно, од срца смије!). Моје осјећање несадржајности, извјесне на­тегнутости вечери дошло је једним дијелом можда и од тога што сам од Андрића, с обзиром на његово име и његову прозу, претјерано много очекивао.

Било како било, тек разговор није спонтано ишао, паузе су биле честе, често дуге, неугодне – како наставити разговор? У једној таквој паузи Андрић је отворио корице некаквих књижица које је доста дуго држао под шаком, на крилу, и рекао је – обраћајући се Ђиласу и мени и показујући прстом гдје то треба да урадимо:

– Потпишите ми се.

Ја у првом тренутку нијесам схватао шта и зашто треба да потпишем и у недоумици сам погледао Ђиласа. Он ми је, руком и ре­ченицом, с неколико оних ријечи које су гимназисти звали “помоћ­ним глаголима” (овај, дакле, знаш и сл.) објаснио да то ми треба да се потпишемо као аутори. Мене је то сасвим збунило.

Интервју са Ивом Андрићем, архива ТВБ 1967

Непријатно је било и Ђиласу, јер ни он, бар дотад, није боловао од американске маније тражења и давања потписа. У партизанима, послије “пете њемачке офанзиве”, он је В. Дедијеру, који је у свој партизански дневник скупљао “знамените потписе” и лијепио “историјске ситни­це”, пружио велику, тек скинуту, излизану поткову свога коња и рекао: “Прилијепи ово у свој дневник, вриједјеће ти – то је поткова с коња чланова Врховног штаба.” Од нелагодности коју сам осје­ћао послије Андрићевог тражења потписа, ја сам пажљивије погле­дао књижице на које је требало да се потпишемо. То је била Ђиласова цртица Мртво село и моја цртица Сестра, издања тек основане београдске “Просвете”. Књижице су имале највише по петнаестак страница џепног формата, корице су им биле биједне, опрема при­митивна, папир рђав — Чедомир Миндеровић издавао је прије рата, заједно са својом женом, власницом мале трговине “перја и па­перја”, јевтину џепну “Сељачку читанку”, па му је, зар, остала навика да и сад, као директор “Просвете”, издаје сличне “читанчице”. И на те убоге књижице требало је да се ми потпишемо Иву Андрићу! Мене је већ обузимао стид – стид за себе и за Андрића: шта ће то њему, је ли могуће да је те књижице донио са собом, и то ради ово­га? Али Ђилас је, ваљда као домаћин, уз претходан покрет руком и пером који је значио: и горе је бивало, ставио свој потпис на поткорицу једне од брошура. Послије тога морао сам се потписати и ја. И још већа, мучна неугодност, стид за себе и своје “списатељство”, за то што тога тренутка чиним, црвен у лицу, потисли су нелагодност за Андрића, размишљање о његову поступку — потисли за тад и за дуго послије тога.

Андрић је редовно долазио на састанке и сједнице у Удруже­њу књижевника Србије, и ми смо се на тим састанцима и сједница­ма углавном једино и виђали. На њима, он се држао једноставно и пословно. Његове примједбе или предложи никад нијесу били не­промишљени ни сувишни, али су махом били – средње руке. Мојим приједлозима и примједбама није се готово никад супротстављао, а врло ријетко се уопште некоме или нечему супротстављао.

Натавиће се…

Извор: Jergovic.com