Претходна три дијела можете прочитати овдје, овдје и овдје
Два-три дана потом Андрић је пошао са мном са састанка у Савезу књижевника. Успут, улицама од Савеза до испред хотела “Москве”, говорио је нешто што сигурно није било ни много важно ни занимљиво, иначе гаја не бих тако тотално заборавио. А говорећи – то нијесам заборавио – све вријеме је гледао у некакав кључ који је, у висини груди, држао и окретао с по три прва прста обеју руку, погледајући с времена на вријеме у њега као да му је ту записано шта све треба да каже. Ја у почетку нијесам обраћао пажњу на то – многи имају навику да држе кључеве у рукама; касније, препознавши кључ, помислио сам да Андрић има намјеру да се захвали за стан, па сам намјерно “прелазио преко тога”. Међутим, он је хтио да ја видим тај кључ у његовим рукама из других разлога, ради прелаза на друкчији разговор.
Кад смо стигли на ону теразијску раскрсницу гдје, десно, почиње Призренска улица, он је још једном погледао у кључ окренуо гаје и снебивљиво рекао:
– Овај кључ… морам да вам вратим.
– Зашто? Зар вам се стан не свиђа?
Не, стан је био диван и Андрић се свесрдно захваљивао и другу Нешковићу и мени, али увидио је накнадно да то није за њега. Велики стан, сеоба – Андрић се готово смрачио.
Мени је ово било нејасно и већ тим неугодно. Помислио сам одмах и на то како ћу се појавити пред Нешковићем – толико сам му досађивао, одузео сам му, преоптерећеном, толико времена. И рекао сам Андрићу даје стан таман толики да се може радити, спавати и чај скувати, а да сеоба не представља никакав проблем – он и тако нема много ствари, а “Култура” (издавачко предузеће с којим је Андрић сарађивао) даће камион и људе. Поменуо сам и Нешковића – незгодно је, стид ме је.
– Знам, незгодно је и мени, – рекао је Андрић, – али шта могу? Стан треба спремати, чистити – ко ће то мени да ради?
Покушао сам да ствар упростим: Замолићемо директора “Културе” да ангажује неку од чистачица предузећа – она ће у слободно вријеме долазити и чистити и спремати стан, то чак није ни скупо.
– Ту је и зима, – настављао је Андрић потиштено. – Ваља стан гријати. А ко ће то мени, чим?
И то се могло ријешити: угаљ се такође могао набавити преко “Културе”, а ложила би “бединерка”. Али питања која су мучила Андрића била су неисцрпна: ко ће да износи угаљ из подрума у стан?
– Па може се за то узети неко од тестераша.
– А ко ће да ми нађе тестераша?… Не, не, остајем гдје сам. Лоше је, људи су незгодни, али бар не мислим о чишћењу и ложењу, – и опет је погледао у кључ. Ја сам предложио да кључ задржи још који дан, да размисли, али сам, погледавши Андрића, схватио да се он већ довољно намучио с тим кључем и да мора, што прије, да га се отараси, њега и свих питања која је он отворио. Узео сам кључ и одмах га вратио зачуђеном Нешковићу.
Размишљајући за свјежа трага о свему овоме, ја сам дошао на помисао да Андрић можда хоће да избјегне доказе и пребацивања о тијесном повезивању с новом влашћу – мало дистанце према љевици, мало узмака према десници, макар и ћутке и незадовољно. На то су ме, прије свега, наводиле његове ријечи о презривом или непријатељском држању београдске буржоазије према њему. Али сад држим да нијесам био у праву – неки каснији моменти порекли су, како ми се чини, моју претпоставку.
Три-четири мјесеца послије враћања кључа, на сједници управе савеза писаца, у некој паузи, погледавши ме испод полусагнутог чела, Андрић ме као узгредно упитао:
– Вратисте ли ви онда онај кључ?… Штета.
А нешто касније поново се вратио тој теми – чак опширније и непосредније него кад ју је први пут потргао.
– Јако сам погријешио с оним станом. Уплашио сам се био, све мије изгледало нерешљиво – и сад тек видим колико сам погријешио.
То, док се слушало, никако није личило на индиректну поновну молбу за стан. Па ипак, ја сам осјећао да би Андрићу требало помоћи. Међутим, нијесам на то могао да се уканим – од Нешковића ме било стид, а коме бих се другом за почетак обратио — нијесам видио. Тако је прошло вријеме до тренутка кад више ни себи нијесам могао помоћи.
У првој половини 1947. године прослављена је стогодишњица Горског вијенца. Главни дио прославе био је на Цетињу и био је 8. јуна, кад се лакше могло ријешити питање масовне свечаности и приредби, питање смјештаја и путовања гостију. На свечаној академији у цетињском позоришту говорио је, у име црногорске владе, Блажо Јовановић, у име Савеза књижевника Југославије Иво Андрић, предавање посвећено Горском вијенцу одржао сам ја. То предавање ја сам, као и реферат на конгресу писаца, држао по одлуци агитпропа; као ни реферат на конгресу, ја ни ово предавање нијесам желио да пишем ни да читам, и неколико пута сам, једном чак у половини посла, молио Ђиласа да он буде предавач, али он је то одлучно одбијао, а према мојој обавези био је непопустљив. Кад је предавање било готово, он гаје прочитао, био је задовољан и направио је само неколике ситније напомене о којима смо продискутовали. Једина формулација која га ни у једној мојој верзији није задовољавала сасвим, била је она којом се одговарало на питање: чији је Његош пјесник (црногорски, српски, југословенски?), и он је најзад узео и, прецртавши моју реченицу, записао своју формулацију, непрецизну, растегљиву — једну од оних “с једне и с друге стране”, да вук буде сит и овце да буду на броју. Ја сам се с том формулацијом у своме тексту помирио, јер сам сматрао да о овом треба још темељитије промислити и јер, иступајући по одлуци агитпропа, нијесам могао, поготову о оваквим питањима, износити мишљења с којима се не слаже сам руководилац агитпропа. И ту своју формулацију Ђилас је касније, у својој књизи Легенда о Његошу (1952), критиковао као моју и као шовинистичку, а читаво моје за свечану академију писано предавање о Његошу као писцу Горског вијенца, исмијавао је не рекавши ниједном ријечи ни како је оно постало, ни да се њему свиђало и да гаје одобрио, ни да је од мене унапријед тражио да се држим позитивних елемената и да мије чак, бојећи се мог “негативизма” и “чистунства”, брисао критичке опаске и ограде из предавања! И ја то биљежим као слику “момента”, као илустрацију средстава, метода и морала који тај моменат карактеришу.
Предавање Ива Андрића, иако он спада у озбиљне познаваоце Његоша, било је доста кратко, наглашено скромно, готово сасвим пригодно. Он је у њему особито истицао Његошев примјер и – да кажем ријеч коју Андрић не би употријебио – завјет о јединству убјеђења и ријечи у књижевном дјелу. Колико је Андрић држао до тога што наглашава, показаће, мислим, и овај детаљ. Кад смо улазили на свечану академију, Андрић мије, узгредно, рекао:
– Нашли сте ви онда добру ствар у Шћепану, али нашао сам и ја – видјећете. – Чак је мало зажмурио иза наочара и осмјехнуо се готово шеретски – колико је то он могао или хтио.
То што сам ја “нашао” били су Његошеви стихови којима сам, у реферату на првом конгресу књижевника, покушао да одредим задатке књижевности у односу на Народноослободилачку борбу, њене снаге, подвиге и успјехе; да одредим мјесто књижевности у животу народа, значај књижевности као такве. Ти стихови почињу оним: “Натежите жице у гуслама” и гласе:
“Јошт не знате што сте урадили,
Док чујете од вјешта гуслара.”
А оно што је Андрић “нашао” и цитирао у својој ријечи на свечаној академији, било је ово мјесто из Шћепана Малог:
“… рад бих био знати
За вас те сте наши књижевници,
Је л’ на срцу ко на језик вама,
Вјерујете л’томе што зборите…”
Послије прославе на Цетињу, свечаност се, сјутрадан, наставила на Ивановим коритима, и ми смо се пели на Ловћен, Његошевој гробници. До Иванових корита ишло се аутомобилима, затим, до под сам врх, коњима које је позајмила војска, затим – пјешке. Излазак на Ловћен био је за мене као да сам се још једном родио на свијет; још један, изненадан, настанак тога свијета, настанак, прије свега, у висину. Колико је тога дана Црна Гора стремила у ту висину, с колико мјеста, коликим врховима у сунчаној измаглици! На једној страни лежала су – изломљена, искошена – окамењена џиновска орања Чева, чевско разбојиште — копља, оклопи, седла, поткове које још одсијевају на сунцу. На другој је вода Скадарског језера – час тамна, час сива, час зелена – продирала у црногорски камен незадрживим хоризонталним рачвама. На трећој, и сасвим близу и сасвим испод свијета, видио се бунар мора: он се спуштао, просиједао се све ниже, смањујући се, бивајући све дубљи а све прозирнији – од просиједања. На четвртој и петој пропињали су се, толико становни у темељу, Дурмитор и Комови, с Ловћена високи као ниоткуд друго – Ловћен у до врха и још човјеку до подгрлца. Колико је све то било сједињено, згомилано, колико стијешњено – али то је снажна тјескоба строја и логора који се орма за још неку битку. И колико, у исто вријеме, ширине, простора, продирања у висину – то је Његош морао да гледа, то и мртав! И мене је, упоредо с тим како су ме подилазила та окамењена бојишта, те воде и висови, сва та Црна Гора, одједном, однекуд, подузео бол, па бојазан: како би то било страшно за мене, који сам данас први пут овдје, кад би се десило да више не узмогнем бити! И осјетио сам, ту први пут тако, даје све то што видим просто моје проширено биће, и покушавајући да видим и замислим невидљиве границе, осјетио сам их како човјек осјећа границе груди и ребара кад га обузме узбуђење, облије добар вјетар.
И Андрић је на Ловћену био узбуђен. То се видјело по оном како му је контакт с људима био неопходнији него иначе; како је имао потребу да их, истина помало срамежљиво, понешто пита, а још више да им каже понешто од својих утисака и узбуђења; како је имао пуно идеја о томе шта би све требало урадити и изградити за Ловћен и на Ловћену. И нарочито се видјело по томе што је у овим идејама често било колико непосредности, најљепше жеље, толико и непрактичности, чак и нечег дјетињег.
Негдје у септембру, београдски сунчаном, – сједница у Савезу књижевника била је готова и ја сам био устао да пођем, – Андрић ми је пришао сасвим близу и, стојећи тако сасвим близу, усправан, рекао ми је како би желио да ми да на читање рукопис једне своје нове, дуже приповијетке – руке је при томе држао готово тако као да у њима има рукопис о коме говори. Ја сам му, извињавајући се, рекао како установа у којој радим рукописе не чита, и не читам их ни ја “у својству” члана те установе.
– Али ја бих да прочитате као писац.
– Што ће вам то, Андрићу? Ја сам у приповијеткама према вама полуписмен човјек.
– Видите, ја том новом приповијетком пребацујем мост према вама (баш тако је рекао: пребацујем мост!), и ви бисте ту могли да ми помогнете.
Ја сам од ослобођења Београда до тада био прочитао – у муци коју може задати само непоправљива туђа реченица – одредиговао безброј туђих чланака, политичких говора и изјава, затим неколико књига таквог скупљеног градива; разни писци, старији и млађи, од Ота Бихаљија до Мире Алечковић, од Оскара Давича до Владимира Черкеза, доносили су ми своје рукописе, своје путописе, приповијетке, збирке пјесама, поеме, студије, тражили да прочитам, да кажем мишљење, по могућности предговор да напишем; све скупа – туђих рукописа био сам тако рећи физички сит. Па ипак, Андрић је рекао да он залази у нову област, да у тој области није сигуран, а ја у то вријеме Андрићу ништа не бих могао одбити и -пристао сам да прочитам рукопис.
Како ми је Андрић предао тај рукопис, не сјећам се тачно – чини ми се да га је предао мојој жени, онда директору партијског издавачког предузећа “Култура”, с којом је сарађивао редигујући покоји превод. А то што ми је предао, што је ваљало да прочитам, била је сада већ добро позната приповијетка Зеко. Рукопис је, колико се опомињем, имао нешто преко 120 великих страница, откуцаних доста рђаво. Ручних поправака по куцаном тексту било је врло мало.
Рукопис Зека ја сам читао с највећом усрдношћу и пажњом, правећи краће и дуже забиљешке – пуно забиљежака. 1 нијесам то чинио што сам држао да баш ја треба да помогнем Андрићу, него што друкчије уопште не умијем читати, и што су ме мој однос према Андрићу и његово повјерење тјерали на особиту критичност и брижљивост.
Кад сам прочитао Зека, провјерио своја запажања и средио примједбе, договорио сам се с Андрићем да дође к нама на ручак, па да послије ручка поразговарамо о рукопису. По завршетку радног времена, ја сам, по обичају, пошао аутомобилом пред “Културу” да прихватим жену. С Вером се, из “Културе”, појавила Исидора Секулић – Вера је њу, кад год би дошла у “Културу” као преводилац или редактор, кад год би уопште “сишла” с Топчидерског брда у град, тако, мојим или “Културним” аутомобилом, одвозила кући. Њих двије сјеле су позади, па смо тако свратили у Призренску улицу по Андрића. И то је, без сумње, била моја и Верина несмотреност, моја погрешка – возити заједно Исидору и Андрића; да Исидора види како Андрић иде к нама на ручак; да Андрић зна да Исидора види тај одлазак, иза којег има нешто важније од ручка! Објашњавајући Исидори да ћемо свратити по Андрића, затим возећи према Дедињу, ја сам осјећао да ми нешто смета, нека нелагодност и натегнутост, појачана Исидориним уљудним и сувим поздравом с Андрићем (“Како сте, господине Андрићу?”), њеним разговором искључиво с Вером (“Госпођо Зоговић!”), али се – признајем и ту погрешку – нијесам потрудио да неугодност до краја “сагледам” и “вреднујем”.
Миодраг Петровић Чкаља: Две деценије од одласка глумачке легенде и симбола домаће комедије
И онда сам направио још једну, далеко глупљу и тежу грешку – тако се то мени често дешава: направим ли једну глупост, направићу неминовно још двије-три за њом. На дедињској раскрсници која се зове “Звезда” Исидора Секулић затражила је да зауставим како би изишла. Вера, а за њом и ја, рекли смо Исидори да ћемо је одвести до куће. Она је то кратко одбила – није потребно, за њу је довољно и толико љубазности и вожње, она воли и она је навикла да пјешачи! Ја сам зауставио, али ми је пред њом било врло неугодно; почетној неугодности додало се још и то што Андрића водимо на ручак, а њу не зовемо, него ћемо је сада испустити на раскрсници саму, а ми ћемо утроје поћи даље. И да бих ствар “поправио”, ја сам рекао, отприлике, да је моја жена (ту сам хтио да оперишем Исидорином “великом наклоношћу” према њој) слаба газдарица, да је у ње – као Загрепчанке – све измјерено, па кад је спреман ручак за троје, спремљен је за троје; зато госпођу Секулић и не зовемо, па ћемо то учинити кад буде спремљено за тројку у другом саставу.
-Није потребно, господине! Хвала, господине! – рекла је Исидора, и у њеном гласу осјетила се нота запањености. Исидора, журећи као да се спашава од мени невидљиве опасности, руковала се, залупила је врата аутомобила – оштро су удариле потпетице. – Ја, господине, никад нисам била љубитељ ничијих ручкова! – рекла је прије тога.
О Зеку смо Андрић и ја разговарали напољу, под верандом – дан је био сунчан и топао, чак су мирисали чворови у боровим даскама врата, чак се, недалеко од нас, поред бокорастог шибља сунчао јеж, а на равним баштенским плочама између ограда по којима су се гранале патуљасте јабуке господина Роша спавао је мачак другарице Мице, наше сусјетке, испружен, глават, крупан као теле. Моја главна замјерка Андрићевој приповијетки тицала се композиције: први дио је дубоко истинит, сурово критичан, довољно сажет, али од тренутка кад Зеко “открије” Саву, приповијетка се излије из корита. Изливши се, она постаје више прича о ријеци него о Зеку. Тај дио, ту хронику о Сави, саму по себи преопширну, мјестимично не сасвим разумљиву, ваљало би – инсистирао сам — скратити: у интересу ње саме и приповијетке као цјелине. Али имао сам још пуно других, разноврсних, ситнијих и мање ситних замјерака и напомена – ја сам сваку показивао у тексту и контексту, покушавао сам да сваку рашчланим, објасним, докажем праксом и теоријом књижевне прозе – то је трајало, сјећам се врло добро, два и по часа. Андрић је слушао пажљиво, не мијењајући израза ни расположења. Понекад само могло се видјети да гаје примједба убиједила, даје можда погодила у његову властиту сумњу о неком мјесту, и тад би му се лице, рекао бих, једва примјетно измијенило: постале би нешто живље и мекше. Послије неколико мојих почетних реченица он је из џепа са стране извадио нотешчић, извадио је краташну писаљку и ставио их преда се, држећи кажипрст између листова које ће отворити. Послије неких примједаба рекао би: “Причекајте!” – и записивао би нешто, уз нотирање ретка и странице рукописа. Друге, опет, слушао је исто тако пажљиво као и ове, замислио би се, лице је говорило да ствар озбиљно узима, али би, у тренутку кад сам очекивао да отвори нотешчић који је затварао послије сваке забиљешке – учинио: “Хм”, рекао: “Занимљиво” или “Размислићу”, и не би ништа записао.
На растанку, Андрић ми је казао да ће приповијетку дати на читање и Е. Финцију – хоће да чује шта ће и он рећи.
-1 нећу му, – додао је као нешто што је наша заједничка мала тајна, – казати ниједну вашу примједбу: баш ме занима да видим хоће ли вам примједбе бити сличне.
И ја сам то разумио онако како га је, чини ми се, требало разумјети: нијесам рекао Финцију ни да сам читао приповијетку ни какве сам примједбе рекао аутору. Али Андрић је, послије недјељу-двије дана, сам потргао ову тему: рекао ми је при једном сусрету како је Финци најзад прочитао Зека.
-И?
– Има мање-више исте замјерке које и ви, иако му ја унапријед, како смо се договорили, нијесам рекао ниједне. А сад сам му рекао колико су сличне.
Ја сам, негдје у то вријеме, савјетовао “Култури” да за своју серију “Савремена књижевност Јужних Словена” затражи од Андрића књигу његових нових приповиједака, укључивши Зека, и тиме је ово питање требало да буде исцрпљено – бар док књига не изиђе из штампе. Али питање, у неком свом рукавцу, овим ипак није било исцрпљено.
Наставиће се…
Извор: Jergovic.com
