Наступи политичара су непрепричљиви јер нико заправо не зна што су тачно рекли. Ни они сами. У томе је драж. Коначно је јасно свима да их не треба ни слушати ни гледати више. Јер, нема што да се чује
Влада Црне Горе треба да поручи кристалну куглу за гатање. Није прескупа, може на aliexpress-у да се нађе за десетак долара. Не би лоше било ни да по једну куглу набаве и партије. Легла би добро свима, по сред тих масивних дрвених њаннабе државничких столова, кугла међ заставама.
Нама кад год неко из ЕУ дође у госте, не знамо што су нам рекли. Смјешкамо се и тапшемо по раменима, грлимо се, а појма немамо о чему се стварно ради. Потребан нам је тумач њихових мисли. Преводиоце имамо, али тумачи су криви.
Кад нам гости дођу, обично направе круг. Као да је слава а не криза, они иду од партије до партије, обиђу и Владу, са свима се фотографишу. Више се да закључити из фотографија него из њихових порука. Твитер налози су им као укршене ријечи. Јер, ако су се са челницима опозиције фотографисали са изнуђеним кисјелим осмијехом, то треба да значи да није све како треба. Ако су са другом екипом насмијани, то ваљда треба да значи да су са њима у одличним односима.
Користе сви те посјете из ЕУ. Кад гости дођу нису директни, дипломатски кажу све а не кажу ништа, што партије искористе да превеслају људе и да тумаче изјаве у своју корист. То доводи до опште шизофреније, да као у посљедњем примјеру, једни говоре како су гости дошли да критикују закон о предсједнику, а други кажу да су гости дошли да извуку уши због неизгласавања судија Уставног суда. Не знамо још увијек јесу ли дошли или су пошли.
Они су као Мизера, кад се Црњански пита: “Кажеш ли некад, изненада/у добром друштву, још и сада/на чијој страни си?”. Изгледа да као у пјесми, Црна Гора зарекла се остати несретна.
Једно вријеме била је наша политичка сцена налик stand up-у, док су ту били Катнић и Здравко. Било је макар неких људских и спонтаних испада, који колико год да су били смијешни, показивали су непромишљеност. Сада је све промишљено, све је одиграно закулисно и нико никоме не вјерује више. Ништа, баш ништа.
Ухапшени специјални државни тужилац ћути. Каква симболика. Уста не отвара. Ако зине, неко је ту готов. То је “омерта” на дјелу, као код Талијана. Ћутање је злато, или се ћутањем чува злато.
Зато су и бескрајно напорне постале ТВ емисије и сучељавања. Јер, сви су у праву, сви тупе једно те исто, једно за другим тумаче исти догађај из свог угла. На репеат. Безочно у бескрај. И водитељи једва чекају рекламе, ни они не могу да се носе са будалаштинама које слушају.
Наступи политичара су непрепричљиви јер нико заправо не зна што су тачно рекли. Ни они сами. У томе је драж. Коначно је јасно свима да их не треба ни слушати ни гледати више. Јер, нема што да се чује.
Ђуро Радосавовић
Извор: Вијести
