Погрешно је схватање да су аустроугарски државници измислили појам србијански и србијанска држава, као и то да нам, у новије време, Хрвати намећу употребу поменутих термина.
Пише: Радош Љушић
Када сам као асистент обављао дужност секретара редакције „Историјског гласника” часописа Друштва историчара Србије, достављао сам лекторисане текстове ауторима да дају сагласност на правописне исправке. Однесем рад академику Владимиру Стојанчевићу, он погледа прву страну, замисли се и љутито ми врати текст, рекавши: „Научио сам да пишем мала и велика слова у прва четири разреда основне школе и нећу ту навику да мењам.” Узмем рад с одбијеном лектуром и кажем себи: „Боже, академик је неувиђаван; како може да не прихвати важећа правила!” Тако сам судио млад и неискусан, а сада, с наталоженим искуством, делим потпуно његово мишљење.
Навешћу два примера из свог искуства, каквих има толико много у нашем често мењаном правопису и језичким нормама. Када сам радио магистарски рад и докторску дисертацију, морао сам, по ондашњем важећем правопису, да пишем малим словима следеће појаве из српске повеснице: први српски устанак, други српски устанак, српска револуција, кнежевина Србија, краљевина Србија, и овде престајем с ређањем многих сличних примера. Опет, по важећем правопису, морао сам да пишем Вршка чука великим словом, једно брдашце на србијанско-турској граници из 1833. године! (У једном од претходних правописа само се Француска револуција писала великим словом, а све остале малим словом. Наводим ово као класичан пример правописне бесмислице.) Реч је о значајним догађајима из наше новије историје, уз то су Кнежевина и Краљевина Србија званични називи државе, па су се стога морали писати великим словом, како је прописано данас.
Да комунистичка идеологија није крива за све правописне пропусте, говори следећи пример. Хабзбуршка монархија извела је државотворну реформу 1867. године и постала двојна монархија, са званичним називом Аустро-Угарска. Данас, по званичном српском правопису, име те државе пише се Аустроугарска. Сасвим је оправдано питање: да ли састављачи правописа имају право на измену званичних назива држава (Кнежевина Србија, Краљевина Србија, Аустро-Угарска).
Историк, песник, поетик
Језичке недоумице су бројније и с њима се свако суочавао ко се пера латио. Најпознатији српски интелектуалац, Слободан Јовановић, био је правник, а у једном разговору с новинаром Миланом Јовановићем Стојимировићем употребио је реч „историк”. Хтео је рећи да је и правник и историк. Колико ми је познато, ту реч је потом ретко користио и на њу се скоро заборавило. Богатство језика огледа се у томе да се за једну појаву, ствар и чињеницу може користити више језичких изражаја: историчар, историограф, повесник, повесничар, историописац, историк. Један мој опонент, на моје учестало коришћење тог израза, искористио га је у подсмешљивом значењу, а да је знао да га је Слободан Јовановић употребио за себе, угризао би се за перо.
Реч „историк” припада типу речи као што су: повесник, правник, књижевник, песник, поетик, уметник… Не каже се правничар, књижевничар, уметничар, песничар (имао би два значења, онај који се бави поезијом и онај који се песничи, туче), али користимо реч „историчар”.
Наводим још једну реч која изазива недоумице – династија. Од династије, придев династијски, застарело династички (по Правопису, оба су важећа). Да будућност припада првој изведби придева, указују следећи примери: хемијски, не хемички, од Шумадија – шумадијски, не шумадички.
Највише недоумица изазивају изведенице од речи Србија и Срби, придевске и остале.
Србија – србијански – државност – држава.
Срби – српски – националност – нација.
Неопходно је нагласити да је Србија била и остала покретна држава, а Срби вечити сеобници, и у томе се огледа сав смисао и бесмисао наше повеснице.
Недоследности у њиховој употреби су учестале, у говору, у писању, са забрињавајуће великим разликама. Ниједан историк, језикослов и правник није се упустио у објашњење овог горућег националног, језикословног, историјског, али и правног проблема.
Ево неколико примера о којима је неопходно расправљати, без љутње, емоција и свађе. Најчешће недоумице изазивају појмови исказани синтагмама – српско друштво и србијанско друштво. Да одмах нагласим да реч србијански/о има државотворну конотацију, пошто потиче од назива државе – Србија. Придев српски има националну конотацију и потиче од речи Срби. Те две појмовне појаве морају се двојити и није допустиво да се бркају, како ми то често чинимо. Све би ово било другачије да се одржао средњовековни назив за државу Срба – Српске земље, а не Србија.
Србијанско друштво чине сви грађани државе Србије: Срби, Мађари, Албанци, Бошњаци… Српско друштво чине сви Срби ма где да живе: у Србији, Црној Гори, Македонији, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској и осталим државама у Европи и свету. Када се каже „српско друштво”, а мисли се само на Србију, тај појам не обухвата националне мањине.
У време док је постојала Кнежевина и Краљевина Србија, становништво је било близу потпуне једнонационалности (98,6 одсто Срба према попису из 1910. године). У тој држави нису живели сви Срби, остатак је живео у трима државама: Османском царству, Хабзбуршкој монархији и Кнежевини/Краљевини Црној Гори. Исправнији је термин за тај период – србијански: србијанска држава, србијанско друштво, србијански владари, србијанске границе… Истичем да није погрешно ни ако се користи придев српски – легитимно је и једно и друго.
А када је реч о односима две српске државе – Србије и Црне Горе, не може се употребљавати одредница српско-црногорски односи, како се говорило и писало и како се још увек погрешно ради, већ о србијанско-црногорским односима, с једино исправним и језичким и историјским значењем. Чак и да постоји црногорски народ, а њега до 1918. године није било, према важећем Уставу Кнежевине Црне Горе (1905), било би непристојно и погрешно писати о српско-српским односима, већ о србијанско-црногорским односима, о односима двеју држава и једног народа. Дакле, не постоје српско-црногорски односи, нису ни постојали и, верујем, неће постојати.
Веселин Матовић: црногорски језик – или ознака без означеног
Исправније је рећи србијанске династије – Карађорђевићи и Обреновићи. Иако се може користити и синтагма српске династије, легитимно је и једно и друго. Општи појам српске династије подразумева десет средњовековних династија и три нововековне, поред поменуте две, ту је и династија Петровић Његош. Ако желимо да правимо дистинкцију међу нововековним династијама, онда је исправније писати србијанске династије и црногорска династија.
Отаџбина је једна, а завичаја је много
Погрешно је схватање да су аустроугарски државници измислили појам србијански и србијанска држава, као и то да нам, у новије време, Хрвати намећу употребу поменутих термина. Од Карађорђа до краља Петра користи се израз „србијански” као државотворна одредница, не и национална. Карађорђе, творац обновљене србијанске државности, потписивао се и као „рођени Сервијанац”. Он и потомци нису знали то да цене и однегују, па су завршили као трагични Југословени.
Откуда анимозитет на израз србијански, чак и код неких мојих пријатеља, професора универзитета, а не на црногорски, херцеговачки, босански, војвођански, шумадијски, косовски? Нема лепшег примера за непоштовање сопствене државе и за њено потчињавање завичајном наративу. Отаџбина је једна, а завичаја је много! Не би се требало чудити што ће Срби своју државност окончати српским федерализмом (термин Слободана Јовановића), последњом државотворном реформом, једином коју још нису испробали.
Извор: Политика Магазин
