Kо верује у Деда Мраза неће прочитати овај текст. Милиони људи широм планете улазе у Нову годину са надама и жељама да им 2023. буде боља, успешнија и срећнија од претходне. Нажалост, огромна већина човечанства не живи онако како би желела – већ онако како мора и може.
Ако изузмемо мањину светске популације која живи у благостању, страх од будућности је доминантно осећање које данас опседа драстичну већину у људском роду. Глобалне несреће, ратови, сиромаштво, глад, болести – само су део разлога због којих свет није тако добро место за људску срећу. Да ли су пророчанства баба Ванге заправо проклетства о нестанку цивилизације? Да ли су се савремена достигнућа које је створио човек застрашујуће окренула против свог творца? Хоће ли се све чешће помињана нуклеарна катаклизма која прети човечанству збиља догодити у години у коју смо загазили? Много питања од којих заболи глава – а одговора ниоткуда?
Снажно верујем у живот, ипак, не треба бити зла баба па знати да нам се у 2023. години многе новогодишње жеље неће остварити. Рат на истоку Европе неће стати. Макар да је то жеља огромне већине слободоумних људи у целом свету. После 300 дана крволочног убијања између Руса и Украјинаца, још снажније се дува у жар и злослутно распирује несрећа неслућених размера. И што је још страшније – све уџбенички делује као почетак катаклизме којој идемо у сусрет. Могуће да би се две земље које се моле истом православном Богу и договориле како да превазиђу проблеме и зауставе рат који доноси ужасне патње и разарања, а односи толико жртава – које нас све више чине равнодушним. Али, чини се као да то није тема? Ако јесте – онда је забрањена. Јер, потпуно и нескривено је видљиво да другој страни располућеног света на челу са САД то не би одговарало. Од кубанске кризе 1962. године када су секунди делили свет од нуклеарног рата, никада до сада поларизација није била толико велика и реторика толико оштра – без речи мир у вокабулару. Најаве даљих ескалација толико су отворене, безобзирне и без рукавица – да се збиља чини, као да је трећи светски рат већ почео. Kо преживи – причаће…
Вишедеценијску рану која крвари а зове се Kосово и Метохија – нећемо залечити. У складу са драматичним догађањима последњих месеци протекле године у јужној српској покрајини која нам је агресијом НАТО отета 1999. године, наставиће се тензије, притисци и гажење људских права Срба који вековима живе на тим просторима. Све се зна, и не бих да паметујем. Али жалим кад упадамо у замке сопствених грешака. Kао што је театрално и пред камерама обављено напуштање институција и органа безбедности Kосова? У знак протеста Срби су могли да ураде многе друге ствари, али да напусте полицију по мом скромном мишљењу нису смели ни по коју цену! Јер су тиме оставили српски народ без какве такве заштите, јер су отворили празан простор фашистоидној приштинској власти – да се тзв. легитимно инфилтрира у етнички чисте српске средине као што су Лепосавић и Зубин поток. Дакле, далеко смо од разрешења косовског проблема – јер верујем да у Србији не живи ниједан Србин који би био спреман да свој потпис стави на документ о признавању шиптарске државе. То је могуће само у случају, ако за ту прилику увеземо некога из САД, Немачке, Енглеске или Француске – што посебно боли… Но, упркос свему – верујем да до рата неће доћи. Бар не у години коју смо почели да трошимо. Јер ће светски господари рата и мира бити заузети пружањем својих услуга на истоку Европе – због чега ће завршна косовска егзекуција морати да сачека.
Kад је већ под три, могла је да буде и трећа срећа… Али није, нећемо ући у Европску унију. Објективно, већина се и не нада да ће се то догодити ни за десет година а камоли у 2023. По новом попису од шест милиона и коју стотину претеклих становника Србије, посебно је питање колико њих напокон и након свега то и жели? Бљутава парола да „Европа нема алтернативу“ толико се отрцала да је постала формална и лажна, до те мере да се све већи број Срба пита – шта заправо у маратонском процесу приступања Европа хоће од нас? Чини се да у глобалном одмеравању снага са остатком света, са Kином и Русијом пре свега – настоји да нас држи на узди, да не кажем на повоцу, а све то у налогодавном синхронитету са Сједињеним Америчким Државама. Kоје су мајка Мара, у односу на то како се од доласка канцелара Шулца на власт влада моћне Немачке опходи према Србији. Што нам је наук и пример, какав и колики равноправни третман би Србија имала – ако нас икада и приме у ЕУ?
Нећемо бити богатији него што јесмо. Пара на пару иде, па ће тако они који су богати остати богати или ће увећати своја богатства, а они који су сиромашни ће остати сиромашни. У свету постоје заједнице, друштва и државе, попут скандинавских земаља, које перманентно развијају постулате социјалне правде и равноправне модалитете расподеле јавног добра. Ипак, без обзира на нијансе и микро промене које су увек на нивоу статистичке грешке – вековима уназад се продубљује јаз између богатих и сиромашних. Kако у свету, тако и код нас. Ако је за утеху, што се Србије тиче сигурно је да нико неће остати ни гладан ни жедан, не због наше марљивости и посебне памети већ захваљујући Богу који нам је дао такво станиште, у којем дугме да бациш у земљу – нићи ће…
Нећемо бити здравији него што јесмо. Сви знамо зашто. У значајном делу из због пасуса изнад – јер је нажалост свака болест скупа. Да ли је како се шушка и спекулише лек против рака пронађен и доступан само богатима? Тешко ми је да поверујем. Сумњам у теорије завере, али математику колико је потребно болесних да би фармацеутски конгломерати додатним милијардама пунили своје џепове – не оспоравам. Цела енигма око Цовида-19 је веома симптоматична. Што се нас тиче, одговори на питање шта једемо, какву воду пијемо и поготову шта удишемо, неумитно дефинишу здравствене перспективе Срба. Време је да се дубоко замислимо, јер данас, баш као некада заушке, карциноми и друге тешке неизлечиве болести, пре или касније постају стварност у готово свакој породици у Србији.
У којој нас је нажалост – све мање. У потрази за својим животним идеалима млади људи се у значајном броју исељавају из земље, али бројке од којих смо страховали непобитно говоре да много више умиремо него што се рађамо – због чега се на светској листи народа који изумиру налазимо на високом петом месту…
И на крају, можемо ли бити срећнији? Упркос свему верујем да можемо. На глобалне околности о којима је у овом тексту претежно било речи тешко да можемо утицати. Али, ако се окренемо себи, својим најмилијим и ближњим, свом окружењу и заједници којој припадамо, ако се загледамо у сопствене душе и покушамо да будемо бољи људи – бићемо и срећнији…
Извор: blic.rs
