Пише: Вјера Мујовић
Сви говоре о осмеху. Заштитном осмеху. А ја бих још о понечему. Моја Радица.
Двадесет година заједно. Највише сам волела наше ноћне разговоре. Кад кренеш да ме критикујеш, па ми то још одзвања, и после спуштене слушалице… А на путовањима, у хотелима, више смо волеле да делимо собу. Тако нисмо морале да телефонирамо у две собе, једна поред друге. Твоја феноменална радозналост за људе и уметност… Свуда си могла да стигнеш, да се попнеш. Никада ниси одустајала од новог места. А сусрети са нашим људима у расејању. Та љубазност. Падаш с ногу, али се сликаш, разговараш, питаш и потпитујеш… и хоћеш све да видиш. Одакле ти снага, Радо? То сам те ја питала. А мене су други питали за тајне твог изгледа. Ја нисам имала шта да им кријем. Лепоту ти је дао Бог и природа. А тајна твоје младоликости је био талент за заборав и твоја способност да брзо опростиш и заборавиш.
Када је требало да полажем пријемни на глуми, моја мајка је предложила да ме ти чујеш. Нисмо те познавали, али си била омиљена глумица моје мајке. Одбила сам осорно, типично за младост и незрелост: Сама ћу, не треба ми нико. Али, кругови се увек затварају и, двадесет година касније, у једном од најтежих раздобља мог живота, после тешке повреде руке, позвала си ме да играм Силвију Плат. Заувек сам ти захвална на том позиву. Не због улоге, већ због ове две деценије блискости.
Али, ти си увек ниподаштавала и минимизирала своја добра дела, своја доброчинства, своје прегалаштво и свој значај. Зато си још већа.
Била си конкретно добра. Ниси била опште љубазна, већ – конкретно добра. Ишла си у болнице да обиђеш колеге, звала пријатеље, помагала и познатима и непознатима. Одавала си утисак да немаш никаквих проблема, тешкоћа, као да код тебе и око тебе све ’иде’ глатко. Никад се ниси жалила, радовала си се добрим представама у којима ниси играла, гледала си све нове филмове, све нове представе, читала књиге нових аутора. Била си најбоље друштво за излазак.
Одиграле смо неколико стотина представа – путовале, играле, путовале, играле… Сима и Дима опет путују, тако смо говориле.
Пре сваке представе – твоје дрхтање. Дирљиво. Никад рутина. Никада. Невероватно. Каква одговорност. Каква посвећеност, преданост, покорност, понизност према сцени и публици. После сваке представе – неизоставна анализа, шта је било добро, шта није ваљало. Никад те није мрзело да поправљаш и доправљаш, да сумираш и сводиш. Никада.
Била си моја породица, моја мајка, старија сестра, колегиница, пријатељица, сапутница и сапатница. Чуле смо се сваког јутра и сваке вечери, па још неколико пута током дана. Била си са мном у највећој срећи и највећем болу.
О твојој радиности – такво ти је било и име. Красила те је велика вредноћа. Била си једноставна, правила си једноставне мале форме, али се до тога долазило итекако тешким путевима и гудурама. Текстови које си говорила чинили су се лаки и питки када нам их ти приредиш. Али, ти си дрешила замршене чворове, тешке и запетљане мисли, сабирала и сводила. Зато си волела Десанку која је умела велике теме једноставно да искаже. Такав је био и твој стил. Најједноставнији, а најузвишенији и најскупљи.
Толико си питања покренула у својим подухватима – важна питања за друштво, за жену. Активна 68-шица и феминисткиња. Покретала теме, представе о јаким женама које су мењале свет и чиниле га бољим и праведнијим.
Блиставо си умела да видиш људе. Али, веровала си да се човек не мења – какав се роди, такав остаје до краја. Зато никог ниси покушавала да мењаш, ниси друге суочавала са њиховим грешкама, ниси их критиковала. Ако си могла да им кажеш нешто добро и, на тај начин, пробудиш још већу доброту у њима, то си чинила нештедимице. Зато си ширила радост и доброту. Своје сумње остављала си само за себе. Решавала си их радом и ћутањем. Право господство.
Понављала си често: Чувај се посљедње! Ниси имала чега да се чуваш. Живела си часно, једноставно, пуно и сведено (иако звучи као оксиморон, баш је тачно за тебе). Кад човек изгуби мисију, сврху, треба да оде са овог света. Тако си и ти мислила. Ниси умела да живиш беспослена. Иако си се радовала ситницама, а с друге стране, уживала у својој породици, сину и одрастању унука, ипак, недостајала ти је сцена, представе… Кад за тебе није било активног глумачког живота, волела си да ти о свему дајем извештаје.
Сарађивале смо и дружиле се последње две деценија твог пребогатог живота. Где је осталих седам деценија, време пуног, препуног живота, испуњеног огромним радом, растом, радостима, мукама, преиспитивањима, сусретима, путовањима и успесима?
Наша Коко Шанел је рекла: „На посао! На посао! На посао! Знам да ћу се досађивати у рају. Бићу лоша кад будем мртва, јер нећу моћи да се смирим. Чим умрем, мислићу како да се вратим на земљу и почнем све из почетка. На посао!“
Знам да те неће пустити из раја на ову затровану планету, али ти за који дан, сигурно тамо почињеш пробе. На посао, Радииице!
Извор: Време
