Пише: Рада Стијовић
Данас, када нам се прошлост отима ширењем грубих неистина и када се живи сведоци те прошлости, српски, а по значају и светски, непроцењиви културни споменици на Косову и Метохији затиру, скрнаве или присвајају, потребно је, можда више него икад, говорити о историји наше јужне покрајине.
Шта о њој каже језик?
Већ и само име Косова и Метохије указује на његово старо српско становништво. Косово је изворно придев уз именицу поље, а добило је име по птици кос. То је, дакле, поље где има много косова. Реч је прасловенска и саставни је део имена мноштва топонимаа широм словенских земаља.
Метохија је названа по термину метох, балканском грцизму који означава црквено имање, тј. црквени посед. Старије име Метохије јесте Хвосно (првобитно Хвостно), што је описно име ове равнице која обилује коровском биљком коју су Стари Словени називали хвост, јер их је подсећала на реп (хвост на прасловенском значи ‘реп’). У време средњовековне српске државе немањићки владари су најплодније и најлепше земље даривали црквама. Тако су се у Хвосну почели оснивати и ширити пространи метоси, стварајући Метохију.
У манастирским даровницама (тзв. хрисовуљама) забележена су имена поседа дарованих манастирима и њихове међе, као и имена становника, на основу којих можемо закључити ко је ту живео.
Сачуване хрисовуље (најбогатије подацима јесу Бањска, Светоарханђелска и Дечанска) сведоче да су топоними Косова и Метохије готово у потпуности српски. Ево само неких, који су у скоро неизмењеном облику сачувани до данас: Пећ (стара словенска реч пешт – ‘пећ; пећина’), Приштина (прасловенски дијалектизам pryščina ‘место где вода прска’), Митровица (по цркви Св. Димитрија), Гораждевац (старо Горажда Вас – ‘Гораздово село’), Бистрица (‘брза река’), Јелашница (‘место где има много јова’, од старијег јелха, јоха > јова), Осојане (прасловенска реч са значењем ‘осојно место, место окренуто од сунца’), Бањска (насеље на Бањској реци, реци која обилује бањама – топлим изворима) и њен заселак Бресница (од Брестница, што је често име у топонимији на словенском југу), Призрен (од прасловенске речи са значењем ‘погледати’, а као назив утврђења – ‘место које се надзире’), Прилужје (‘место уз лугове, шуме’, топоним се јавља и у Русији и Украјини), Дубовик (‘храстова шума’, од прасловенског дуб ‘храст’), Брестовик (‘брестова шума’). Није тешко ни међу старим именима предела: Белица, Кош, Подгор, Дреница, Прекорупље, Средска, Србица, Гора, Опоље, Голак – препознати словенске речи. Сви ови називи сачувани су до данас, иако је већинско становништво постало албанско, што недвосмислено говори о претходном етничком стању.
Занимљиво је поменути да српска топонимија постоји и тамо где већ више векова нема Срба. Пример за то је Ругово, планински предео на излазу из Пећи, који је добио име по старом словенском имену Руг или Руго. Преко две трећине њива, ливада, пашњака, поља, извора у Ругову и данас носе словенска имена. Овако висок процент српских топонима сведочи о томе да се Албанци нису населили на празан простор, него су затекли Србе, које су временом потискивали, примивши од њих српске називе локалитета стваране током векова.
Повеље српских владара такође представљају богату ризницу података о Косову и Метохији. У њима су забележена, између осталог, и имена много хиљада људи који су ту живели. Илустративан је пример становника села Буњана (данашњег Бујана) из 1330. године – дакле, 613 година пре познате Бујанске конференције: „Село Буњане, а у њему Радиш а син му Богоје и Добровој а брат му Братун а син му Милован а брат му Дољко, Милобрат, Нежило и син му Десислав, Толоје а син му Милосав и Брајен“ итд.
Драгоцене ономастичке доказе о српском континуитету на овом простору пружају и турски катастарски пописи – тефтери. Својеврсно сведочанство доноси, на пример, тефтер из 1455. године, који у Дреници бележи бројна српска имена попут народних: Радослав, Богдан, Божидар, Радич, Влкашин, Милош или хришћанских: Степан, Никола, Ђурађ, Ђорђе, Јован, Тодор и друга.
Познато је да је простор Косова и Метохије у средњем веку био прекривен српским црквама и манастирима. Неки од њих сачувани су до данас и сведоче о сјају српске средњовековне државе. Међутим, већина није издржала насиље и нестала је, често без трага, али је неретко остала да живи у топонимији и предању. Тако су у многим косовско-метохијским селима забележени топоними (док су у њима живели Срби) попут: Црквина, Црквиште, Петковица, Ћелије, Пречиста и сл. У појединим селима има и по неколико таквих локалитета; у селу Суво Грло, нпр., забележено их је чак шест.
Један од водећих српских ономастичара с краја 20. века, који је препешачио цело Косово и Метохију, пописујући са својим сарадницима сваку стопу ове земље – свако село, заселак, поток, реку, њиву, цркву, црквиште, стари дуб, речју – све што има име, записао је: „Када би неко чудо уклонило српске трагове са ове земље, на њој би остала само пустош – никаквих трагова цивилизације не би остало“.
Извор: Магазин Политика
