Наратив о „повратку тамо, гдје смо некада били“, може бити схваћен и као специфично разигравање већ добро познате митолошке и метафизичке тријадичне схеме о „Пребивању при искону – паду, отуђењу од њега – повратку искону“. Дакле о својеврсном враћању у некада изгубљени рај
Последњих година се предсједник ЦАНУ, проф. Драган Вукчевић, у више јавних оглашавања, говора и интервјуа политички ангажовано изјашњавао у прилог једног новог усмјерења за међународну позицију Црне Горе, повезано са њеним друштвено-културним и политичким идентитетом. Сматрајући да је она сада на раскршћу, те да би требала (изнова) бирати свој даљи пут, који је уједно „копнени пут трагања за опстанком и идентитетом“. Притом је један пут „сјевероисточни пут или пролаз“, који је дјеловањем династије Петровића последњих неколико стољећа – „од почетка 18. вијека, до почетка 20. стољећа“ – значио такву „унутрашњу и спољну политичку оријентацију“, „која се ослања на Србију и Русију“. Њему насупрот стоји „југозападни пут или пролаз“, што значи „оријентација усмјерена преко Медитерана ка Европи“. Према опређељењу династије Петровића (али такође уз склоност „континенталног“ дијела земље), Црна Гора се досад држала оног првог, „сјевероисточног“ пута, док је онај други пут „остао у сјени континенталне Црне Горе“. Сада се се јавља потреба обнављања управо тог пута, и „менталитетско биће Црне Горе треба вратити Медитерану“.
Штавише, она „треба да врати Медитеран у своје колективно биће, памћење и менталитет“! Јер, „оријентација Црне Горе ка Европи је оријентација која је здрава“. Према томе, „трагање за југозападним пролазом“ мора да одмијени „трагање за сјевероисточним пролазом“ – при чему је медитеранска област ове земље од изузетног значаја. Вукчевић овдје такорећи извињава владаре из династије Петровића, као „просвећене владаре“, „који су у свом времену трагали за најбољим путем за своју државу и свој народ“. У нашем времену би пак ствари требале стајати битно другачије, што наводно ставља ван снаге све резоне, на основу којих су они били обликовали једну онакву „оријентацију“. При чему би важило, „да је данашња оријентација ка Европи, у ствари повратак тамо, гдје смо некада били“. Дакле, прије него што је династија Петровића застранила, забраздила странпутицом – што се Вукчевић не усуђује и да изрекне.
Ове радикалне и изазовне тезе отварају нека питања и недоумице. Најприје, оне значе јасно помјерање у односу на раније тезе овог аутора по истом сплету питања, када је истицао да Црна Гора опстаје одржавајући неку врсту равнотеже на размеђи између различитих свјетова, односно цивилизацијских матрица. (Неким тадашњим својим текстовима он је био пружио и одређене подстицајне доприносе идентитетским разматрањима, које је аутор овог прилога први регистровао и цитирао.) Наравно, да као сви интелектуалци и он има право на промјену мишљења. Такве рељефне промјене би, међутим, ваљало објаснити и оправдати, што је пак у Вукчевићевим јавним наступима далекосежно изостало.
У методолошком погледу, начин резоновања који он препоручује представљао би случај онога, што се у модерној теорији науке назива „вршењем притиска путем једине алтернативе“. Наиме, најприје се констатује да је дата ситуација неодложног избора, одлучивања. На располагању су притом само двије алтернативе. Онда се једна од тих алтернатива карактерише негативно, а друга једнозначно позитивно. Тако да тада наводно не преостаје никаква друга опција, до дефинитивно прихватање друге алтернативе. Па онда изгледа да смо изабрали свој пут, без потребе да се уопште и опређељујемо. Но, да ли у овом случају реална ситуација одговара тако конструисаном моделу одлучивања? Зашто, рецимо, поред сјевероисточног не би постојао и сјеверозападни пут и пролаз, који би преко Србије, те даље Мађарске (и Аустрије) такође водио ка Европи. Ову могућност Вукчевић замагљује у једном даху говорећи о „Србији и Русији“, као наводном компактном блоку који би представљао својеврсну препреку на путу ка Европи. Што је тим више проблематично, што се је и сама Србија опредијелила за улажење европске интеграцијске процесе, и један је од главних регионалних кандидата за пријем у ЕУ.
Имајући ту чињеницу у виду, поставља се питање, не ради ли се при говору о „Србији и Русији“, те са тиме повезано о „сјевероистичном путу и пролазу“ као лошој алтернативи уједно и о једном камуфлираном настојању, да се Црна Гора што више дистанцира од Србије (као и Русије) на свом даљем историјском кретању? Такође је историјски проблематично и пратеће имплицитно паушално предочавање Русије као нечега, што није Европа, те би је дакле при настојањима ка приближавању последњој обавезно ваљало заобићи, избјећи. Када се, пак ради о позитивном карактерисању друге алтернативе и са њом повезаног пута ка Европи, неке друге јавно изречене тезе овог аутора нису са тим потпуно кохерентне. Тако он означава Европу и као „континент који полако тоне“ – насупрот рецимо Азији. Ако је сад већ тако, зашто би се онда Црна Гора требала безусловно и искључиво везивати за Европу као изгледни геостратешки Титаник? Наратив о „повратку тамо, гдје смо некада били“, може бити схваћен и као специфично разигравање већ добро познате митолошке и метафизичке тријадичне схеме о „Пребивању при искону – паду, отуђењу од њега – повратку искону“. Дакле о својеврсном враћању у некада изгубљени рај.
Пласирањем тезе, да „менталитетско биће Црне Горе треба вратити Медитерану“ се игнорише и прикрива, да је у не малим дјеловима своје медитеранске области Црне Горе била, те и даље јесте снажно присутна дуготрајна српско-православна културна традиција. Та теза је и стога културолошки спорна, јер изгледа наступа са холистичком претензијом на трансформисање укупног, „колективног бића“ Црне Горе. Најзад и покушај њеног обухватног спровођења би практично значио својеврсно насиље над историјски већ етаблисаним самобитним културним профилом Црне Горе, изазивање потенцијално друштвено ризичних потреса. Може ли се, дакле, и треба ли се од Црне Горе безусловно правити проширена Далмација? И куда би водио један такав ентузијастични подухват, које би биле његове крајње последице?
(Аутор је универзитетски професор у пензији)
Драган Јаковљевић
Извор: Дан
