Сваки пјесник помало је пророк. Они највећи помало су и богови. Реду таквих божанских видовњака припада и Александар Сергејевич Пушкин.

Шта то тачно значи могу ислустровати и ови Пушкинови стихови:
Ви сте силни на речима – пробајте на делу!
Или су вам сви хероји легли у постељу
Немоћни да стисну исмаилске бајонете?
Или је руског цара реч већ нејака?
Или мислите, нова Европа је јака?
Или Русији победу да отмете?
Или нас је мало? Од Крима до Перма сибирског
Од Колхиде до хладног камена финског,
Од устрепталог Кремља
До зидина моћне Кине,
Стражаре наше воље челичне
Да се чува руска земља.
Зато, с нама покушајте речима,
Чувајте своје зле синове,
Јер много је места на руским пољима
Што крију дедова ваших гробове.
Када ја букнуо рат у Босни многи су се присјетили Андрићеве приче „Писмо из 1920.“. Саму причу Андрић објављује 1946. године. Увиђајући да минули рат није донио никакво духовно отрежњење у родној му земљи, писац наступа гласом пророка, упозорења да мржња није искоријењена. То што своју причу смјешта у 1920. годину није било удаљавање од времена настанка саме приче, већ управо пророковање, гарантовање, да ће се несретна прича поновити у будућности.
Основна несрећа у Босни, како прича показује, јесте мржња, што Андрић гласом свог јунака образлаже на мноштво начина, како ником не би дозволио да му приписује, што се и дешавало, нешто што он није изрекао.

Босна је дивна земља, занимљива, нимало обична земља и по својој природи и по својим људима. И као што се под земљом у Босни налазе рудна блага, тако и босански човек крије несумњиво у себи многу моралну вредност која се код његових сународника у другим југословенским земљама ређе налази. Али видиш, има нешто што би људи из Босне, бар људи твоје врсте, морали да увиде, да не губе никад из вида: Босна је земља мржње и страха.
„Пороци рађају свуда на свету мржњу, јер троше а не стварају, руше а не граде, али у земљама као што је Босна – и врлине говоре и делују често мржњом. Kод вас аскети не извлаче љубав из своје аскезе, него мржњу на сладостраснике; трезвењаци мрзе оне који пију, а у пијаницама се јавља убилачка мржња на цео свет. Они који верују и воле – смртно мрзе оне који не верују или оне који другачије верују и друго воле. И, на жалост, често се главни део њихове вере и њихове љубави троши у тој мржњи. (Највише злих и мрачних лица може човек срести око богомоља, манастира и текија.) Они који тлаче и експлоатишу економски слабије, уносе у то још и мржњу, која ту експлоатацију чини стоструко тежом и ружнијом, а они који те неправде подносе, маштају о правди и одмазди, али као о некој осветничкој експлозији која би, кад би се остварила по њиховој замисли, морала да буде таква и толика да би разнела и тлаченог заједно са тлачитељем. Ви сте, у већини, навикли да сву снагу мржње остављате за оно што вам је близу.“
Нови „хладни рат“, што Украјину припрема као минско поље, као мишоловку у коју ваља уловити руског цара, прилично подсјећа на све што се дешавало на Балкану почетком дведесетих година. Но, како су се тада многи присјетили Андрићевог писма (није прича случајно профилисана у епистоларној форми, јер она и јесте једна посланица што има шмек библијских пророка), ваљало би и данас да се многи присјете Пушкина, јер није руски цар миш па да се може ухватити у такве замке. Можда да пробају с неком већом замком, што има величину Русије. Па ипак, било би најбоље да читају Пушкина:
Чувајте своје зле синове,
Јер много је места на руским пољима
Што крију дедова ваших гробове.
Пише: Милорад Дурутовић
