Svaki pjesnik pomalo je prorok. Oni najveći pomalo su i bogovi. Redu takvih božanskih vidovnjaka pripada i Aleksandar Sergejevič Puškin.
Šta to tačno znači mogu islustrovati i ovi Puškinovi stihovi:
Vi ste silni na rečima – probajte na delu!
Ili su vam svi heroji legli u postelju
Nemoćni da stisnu ismailske bajonete?
Ili je ruskog cara reč već nejaka?
Ili mislite, nova Evropa je jaka?
Ili Rusiji pobedu da otmete?
Ili nas je malo? Od Krima do Perma sibirskog
Od Kolhide do hladnog kamena finskog,
Od ustreptalog Kremlja
Do zidina moćne Kine,
Stražare naše volje čelične
Da se čuva ruska zemlja.
Zato, s nama pokušajte rečima,
Čuvajte svoje zle sinove,
Jer mnogo je mesta na ruskim poljima
Što kriju dedova vaših grobove.
Kada ja buknuo rat u Bosni mnogi su se prisjetili Andrićeve priče „Pismo iz 1920.“. Samu priču Andrić objavljuje 1946. godine. Uviđajući da minuli rat nije donio nikakvo duhovno otrežnjenje u rodnoj mu zemlji, pisac nastupa glasom proroka, upozorenja da mržnja nije iskorijenjena. To što svoju priču smješta u 1920. godinu nije bilo udaljavanje od vremena nastanka same priče, već upravo prorokovanje, garantovanje, da će se nesretna priča ponoviti u budućnosti.
Osnovna nesreća u Bosni, kako priča pokazuje, jeste mržnja, što Andrić glasom svog junaka obrazlaže na mnoštvo načina, kako nikom ne bi dozvolio da mu pripisuje, što se i dešavalo, nešto što on nije izrekao.
Bosna je divna zemlja, zanimljiva, nimalo obična zemlja i po svojoj prirodi i po svojim ljudima. I kao što se pod zemljom u Bosni nalaze rudna blaga, tako i bosanski čovek krije nesumnjivo u sebi mnogu moralnu vrednost koja se kod njegovih sunarodnika u drugim jugoslovenskim zemljama ređe nalazi. Ali vidiš, ima nešto što bi ljudi iz Bosne, bar ljudi tvoje vrste, morali da uvide, da ne gube nikad iz vida: Bosna je zemlja mržnje i straha.
„Poroci rađaju svuda na svetu mržnju, jer troše a ne stvaraju, ruše a ne grade, ali u zemljama kao što je Bosna – i vrline govore i deluju često mržnjom. Kod vas asketi ne izvlače ljubav iz svoje askeze, nego mržnju na sladostrasnike; trezvenjaci mrze one koji piju, a u pijanicama se javlja ubilačka mržnja na ceo svet. Oni koji veruju i vole – smrtno mrze one koji ne veruju ili one koji drugačije veruju i drugo vole. I, na žalost, često se glavni deo njihove vere i njihove ljubavi troši u toj mržnji. (Najviše zlih i mračnih lica može čovek sresti oko bogomolja, manastira i tekija.) Oni koji tlače i eksploatišu ekonomski slabije, unose u to još i mržnju, koja tu eksploataciju čini stostruko težom i ružnijom, a oni koji te nepravde podnose, maštaju o pravdi i odmazdi, ali kao o nekoj osvetničkoj eksploziji koja bi, kad bi se ostvarila po njihovoj zamisli, morala da bude takva i tolika da bi raznela i tlačenog zajedno sa tlačiteljem. Vi ste, u većini, navikli da svu snagu mržnje ostavljate za ono što vam je blizu.“
Novi „hladni rat“, što Ukrajinu priprema kao minsko polje, kao mišolovku u koju valja uloviti ruskog cara, prilično podsjeća na sve što se dešavalo na Balkanu početkom dvedesetih godina. No, kako su se tada mnogi prisjetili Andrićevog pisma (nije priča slučajno profilisana u epistolarnoj formi, jer ona i jeste jedna poslanica što ima šmek biblijskih proroka), valjalo bi i danas da se mnogi prisjete Puškina, jer nije ruski car miš pa da se može uhvatiti u takve zamke. Možda da probaju s nekom većom zamkom, što ima veličinu Rusije. Pa ipak, bilo bi najbolje da čitaju Puškina:
Čuvajte svoje zle sinove,
Jer mnogo je mesta na ruskim poljima
Što kriju dedova vaših grobove.
Piše: Milorad Durutović