Када је прије неки дан Андрија Поповић – Пура, посланик ЛП у црногорском парламенту тамо предложио расправу о закону против фашизма и употребе фашистичких обиљежја ( тако некако ), и кад је тај предлог, благо речено, одигнорисан од посланика, разлијегао се жал са дпс-овских портала и из главе ”независних интелектуалаца”. На тему: како је могуће да нова власт не жели закон против фашизма? Како наши парламентарци нијесу имали слуха за суптилан анти-фашистички предлог бившег голмана?
Не улазим овдје у теоријске опсервације око тога шта је фашизам и која га политичка банда ( народски речено: страна ) у Црној Гори данас највише баштини. Не улазим ни у ниво незнавености предлагача Поповића, нити у ниво лицемјерја оних који ”плачу” за пропалим предлогом. Указао бих само на неколико могућих посљедица евентуалне примјене Пуриног закона.
Међу првима би Поповићева партија морала да обустави пјевање чувене ”Е вива” – италијанског фашистичког узвика. А да не говорим о томе колико би се, примјеном оваквог закона, скратио музички репертоар на весељима ”суверенистичких” дружина, које, свако мало, пјевају исту пјесмицу, насталу у Црној Гори са доласком Мусолинијевих армада. Шта би пјевале ново-комите на спортским борилиштима, када бодре ”Монтенегро”?
Потом би морали да скидамо цераде и бијелом бојом фарбамо зидове на којима се налази лик Крста Зрнова Поповића, несумњивог сарадника италијанских фашистичких трупа у Црној Гори. Па би, са тим у вези, били принуђени да из евровизијске конкуренције избацимо серенаду ”Ко то синоћ, ко то синоћ…”
И да станем на питању државне химне, којој би Поповић, оваквим предлогом закона, донио маказе – по сред ње!
Милија Тодоровић
