Пише: Марина Вулићевић
Класична је ситуација где пацијент долази у ординацију, седа или леже на удобан отоман, а психотерапеут започиње сеансу реченицом: „Кажите ми нешто о вашем детињству”. Сасвим је различита врста приступа пацијенту, или клијенту, психодрамска терапија, где личност свесно постаје део групе, пристајући да сценски одигра ситуације из свог живота, како би се са њима на нов начин суочила и коначно их разрешила. У оваквој терапији, пацијент или клијент, постаје део креативног процеса освешћења нових вредности у себи и другима. О оваквим ситуацијама пише др Владимир Милошевић, психијатар, психотерапеут, супервизор и едукатор, један од утемељивача психодраме на простору бивше Југославије, у књизи „Депресија и креативност” (у издању „Службеног гласника”). Др Владимир Милошевић начелник је Центра за ментално здравље и Дневне болнице психијатријске болнице Идрија у Словенији, а председник је и Словеначког психодрамског друштва.
Поред осталог, члан је и Европске асоцијације за психотерапију, Федерације европских психодрамских тренинг организација, и других асоцијација, као и предавач по позиву на различитим светским универзитетима. У овом делу, након његове књиге „Како ради психодрама”, др Владимир Милошевић, као врсни психодрамски терапеут, расветљава саму природу терапијске промене, уз речите примере из праксе, дочарава преображај у човеку, који јесте креативни чин, а то је и централно питање дела „Креативност и депресија”. Други аспект ове књиге јесте супротност између креативности и депресије. У завршном поглављу, др Милошевић анализира књижевна дела: „Срце таме” Џозефа Конрада, „Упитај прах” Џона Фантеа, и „Глад” Кнута Хамсуна, чији одломци илуструју сам психотерапијски процес, гранични поремећај личности и депресију. Као љубитељ музике, посебно џеза и блуза, др Владимир Милошевић реферира и на природу ове уметности, тако прирођене људској апстрактној и стваралачкој природи.
Како бисте дефинисали депресију, а како стање здраве психе?
Психички здраву особу можемо описати, као спонтану и креативну, способну да на свакодневне животне изазове одговори на адекватан и аутентичан начин. Таква особа је отворена ка спољашњем свету и у контакту са својим стварним потребама. Стање депресије је „закључана” креативност. Особа је дубоко тужна, није способна да изрази и дефинише своје потребе, затворена је у кругу стереотипних руминација, без воље и енергије за самоостварење.
Који су најчешћи узроци депресије?
Као и код осталих психичких поремећаја тако и код депресије, реч је о мултикаузалности, морамо разумети да постоји више различитих узрока који њоме резултирају. Можемо говорити о генетској предиспозицији, дакле наследном фактору, што не значи, да ће се сам поремећај обавезно испољити, на то се надовезују рани развојни фактори, на првом месту рана одвајања детета од родитељске пажње, из различитих разлога (губитак родитеља, раздвајање на дужи период итд.). На то се надовезују каснији животни догађаји, различита трауматска искуства, или отежано укључивање у социјално окружење, што води ка наученој беспомоћности и окретању негативних осећаја ка себи. Сви ови фактори заједнички учествују у потенцијалном развоју депресивног поремећаја, а ни један од њих не доводи самостално до развоја депресије. Важно је разумети, да не постоји једноставни линеарни каузалитет када је реч о развоју депресије, већ да све ово заједнички утиче на то хоће ли, или неће доћи, до развоја депресије.
Да ли је психодрама погодна за сваког клијента или пацијента, да ли се дешавало да неко у крајњем исходу ипак изабере другачији приступ терапији?
Психодрамска психотерапија је, као и свака друга психотерапија, у својој суштини однос између терапеута и пацијента. Хоће ли терапијски однос бити успостављен на функционалан начин, у првом реду зависи од квалитета релације између психотерапеута и пацијента. Сам метод је „језик” којим се однос успоставља и одржава. Тако да психодрамски поступак у којем се користи језик сценске игре, погодан је за рад са различитим категоријама пацијената, али то не значи да ће сви пацијенти прихватити ту терапију.
Како интровертне клијенте или пацијенте отварате за сарадњу у психодрами
Интровертиране особе, када дођу у психодрамску групу, у почетку своје учешће у таквом поступку заиста доживљавају као велики изазов, „како ћу ја да говорим, где још и да одигравам нешто пред непознатим људима”. Поступак загревања у психодрамској сеанси управо има за циљ ослобађање скривене спонтаности код људи, што помаже, такође и интровертованој особи, да дође у контакт са својим унутрашњим игривим дететом и упусти се у терапијски процес. Психодрама је, управо из овог разлога корисна за такозване интроверте, јер им помаже да превазиђу сопствену „закоченост” у изражавању својих потреба и жеља постигну релаксиранији однос са људима око себе. Једна од првих ствари које препознајемо код клијената, који су у психодрамској терапији, управо је та аутентичност и отвореност и нека нова лакоћа у односима.
Наука и психологија: „Илузија знања“ која људима улива претерано самопоуздање
У књизи „Депресија и креативност” лајтмотив је констатација да је психодрамска терапија креативни процес. На који начин се током психодрамске терапије ослобађа тај креативни потенцијал и стварање нечег новог, тог преображаја у човеку, и какву улогу ту за вас има џез музика? А какву књижевност?
Психодрамска терапија на првом месту активира креативне капацитете клијента, сам поступак драмске игре, кроз коју се одвија терапија подстиче спонтаност и отварање за неке нове одговоре на стара питања. Психодрамска акција води ка лакшем стицању увида и разумевању унутарњих конфликата, који су довели до психичких тегоба, али и кроз одигравање омогућује испробавање нових и другачијих одговора. На овај начин се подстиче стварање новог квалитета у личности, нове способности, новог и другачијег суочавања са животним изазовима. У књизи, реферирам на џез управо због тога, јер је у основи те музике присутна импровизација, композиције се непрестано изводе на нове начине, и ту се заиста суочавамо са бесконачношћу човекове креативности. Књижевност има посебно место у књизи, јер су ту, процеси који се одвијају у души човека, описани на много јаснији и прецизнији начин од било које стручне литературе. То је разлог због којег увек код својих едуканата настојим да подстакнем читање што више уметничке, а не само стручне литературе. Поред ових разлога, постоје и сасвим лични, слушање џеза, као и читање, у великој мери су учествовали у профилирању моје личности и начина на које приступам психотерапији, јер психотерапија јесте дубоко лична ствар сваког терапеута.
Колико пута сте се током рада и сами променили?
Као што сам већ напоменуо психотерапија је однос, он је двосмеран, и кроз све терапијске интеракције процес промене је непрестан, како код клијента, тако и код терапеута. Да би терапеут остао сталан и конзистентан у том терапијском процесу, неопходно је да увек буде нов. Иста ствар је и у животу, јер терапија јесте рефлексија живота, само у заштићеним и заштићујућим условима.
Да ли се током терапије психодрамом осећате као редитељ, као стваралац, као глумац на позорници, имате ли трему сличну оној пред наступ?
Психодрамски терапеут јесте редитељ.У енглеском говорном подручју се управо тај термин, „director”– редитељ употребљава и за психодрамског терапеута. То је оправдано, јер је он тај који организује сцену, управља процесом психодрамске акције у којој је клијент-протагониста истовремено и главни глумац и „сценариста”. Задатак терапеута-режисера је да омогући простор спонтане игре у којој ће протагониста реализовати своје креативне потенцијале и у томе се састоји терапијски поступак. Тако да крајњи циљ овде није естетски, већ је то промена. Естетски аспект води ка промени. Трему немам, осећај одговорности и фокусираност на потребе протагонисте и процес терапије су у првом плану.
И сами наглашавате чињеницу да су креативни људи и уметници често меланхолични или депресивни, (познато је да се ствара из незадовољства, меланхолије, из пораза и бола), али наводите тврдњу Марине Абрамовић која депресију, ако нешто лоше, јасно разликује од патње, а патња подстиче стваралаштво. На који начин је могуће разликовати онај креативни „блуз” од патње, туге, депресије, или научене беспомоћности?
Управо у овом питању је и веза и разлика између уметничког стварања и психотерапије. Наиме, уметник стваралац, као што и Марина каже, кроз свој стваралачки процес настоји да изађе из стања патње, туге, незадовољства својим животом. Уметничко стварање је управо покренуто идејом и потребом, да се створи нешто ново, нешто што до сада није постојало. Покретач тога је нека врста незадовољства. У терапијском процесу, психотерапеут, и то не само психодрамски, посредник је у стварању новог. Сам процес психодрамске акције у себи садржи елементе уметности – драме, али она сама није циљ. То ново, што настаје, није уметничко дело, већ нови садржај и нова вредност у самој личности клијента. Ту се додирују естетика уметничког стварања и психотерапијског процеса. Јер, док са једне стране естетика уметничког дела омогућује, да се идеја и емоција пренесу публици, естетика психотерапијског процеса помаже интеграцији и усвајању терапијске промене, као нечега новог.
Будући да имате интернационално искуство психодрамског терапеута и предавача, где вам је било најлакше да радите, колико су људи у нашој средини отворени за овакав приступ терапији?
Водити психодрамске групе у различитим културама, од нашег региона, западне Европе, Британије, па до Израела и Латинске Америке, за мене је било обогаћујуће искуство. Различити културни контексти, а са друге стране исте, универзалне, људске потребе. Начин изражавања тих потреба је различит. У Израелу и у латинском свету учесници су били расположенији за игру и акцију него у нашем, европском, као и регионалном простору, где су у почетку обично нешто суздржанији. Истина је и та да сам по свету радио са едукантима и професионалцима из домена психотерапије, док сам једино у Србији и Словенији радио и са пацијентима. То представља разлику само по себи, јер су како циљеви тих радионица и потребе били различити. Тешко бих могао, да се одлучим, где ми је било најлакше, али сам сигуран, да нигде није било тешко.
Извор: Политика Магазин
