Пише: Иван Ђурђевић
Година је 1972. и Хладни рат је и даље у врућој фази, непуна је деценија прошла од Кубанске кризе када је свет умало отишао дођавола, а један Рус пред очима целог света аплаудира једном Американцу који га је управо победио. Да је само то у свом животу урадио, када је након шесте партије меча за шампиона света у шаху у Рејкјавику устао у указао част Бобију Фишеру, противнику који га је надмудрио први пут у својој професионалној каријери отворивши партију даминим гамбитом, Борис Васиљевич Спаски ушао би у легенду. Међутим, један од најбољих шахиста света свих времена и светски шампион у овој древној игри био је много више од тога. И био је, пре свега, увек само свој.
Шах је научио да игра са пет година, 1942, у возу за Сибир у ком је његова породица бежала из Лењинграда пред немачким блицкригом. Нико у његовој породици никада није играо ову игру, али судбина понекад човеку, склањајући га од смрти, отвори неки сасвим нови, неочекивани пут. Пет година касније победио је легендарног Ботвиника у симултанци у Лењинграду, четрнаест година касније постао је велемајстор, а 27 година касније светски шампион у шаху.
И онда је дошао „меч века“ у Рејкјавику. Дуел Спаског, тада актуелног шампиона и Бобија Фишера, надолазеће ексцентричне суперзвезде, пратио је читав свет. Планета која је годинама пре тога страховала од руско-америчког сукоба, добила је уместо правог, рат једног Руса и једног Американца на 64 поља. Рат уживо, симболичан и само наоко безопасан, јер била су то времена подједнако луда као ова сада.
Спаски је победио прву партију, а онда је Фишер одбио да се појави на другој, незадовољан положајем камера у просторији. Рус је по правилима имао прилику да прогласи победу, али је урадио нешто што је шокирало цео свет – не само да је наставио да игра, него је прихватио Фишеров захтев да се меч премести у другу, мању салу. Тиме је постао највећи џентлмен хладног рата, али, неко ће рећи, и човек који је променио његов наратив. Ипак, Спаски је овим самарићанским потезом препустио Фишеру психолошку предност у наставку меча. До шесте партије, Американац је изједначио, да би у шестој бриљантном игром прешао у вођство и натерао противника да му аплаудира. До краја је увећао предност и победио резултатом 12 и по према осам и по.
Иако је наставио да игра шах на врхунском нивоу, Спаски се никада није опоравио од овог пораза. Емигрирао је у Француску и узео држављанство ове земље. Ипак, био је још активан када је 1992. године добио позив контроверзног српског бизнисмена Јездимира Васиљевића, власника озлоглашеног, али тада чудотворног „Југоскандика“, да усред периода санкција против Југославије дође у нашу земљу и одигра „реванш века“ против већ увелико пензионисаног Фишера. Меч вредан пет милиона долара одржан је на Светом Стефану и у Београду, прекривен велом бизарности јер је био реплика историје у земљи која је потонула у ратове и сиромаштво. Фишер је, ако је уопште битно, и овога пута славио са 10:5.
Недуго затим, Спаски се повукао у потпуну илегалу. Последњих тридесетак година стизале су само вести о можданим ударима које је доживљавао, који су крунили његово здравље и блистави ум, и од којих се, коначно, никада није опоравио. Остаће забележено да је важио за највећег џентлмена међу шахистима. „Не могу да играм против неког са ким нисам у добрим односима, моја игра пати ако је са друге стране стола неко кога сматрам непријатељем“, била је максима којом се водио.
Ипак, изненадио је свет још једном када је 2012. године, већ болестан и парализоване леве стране тела напустио Париз и вратио се у Москву. Спаски никада, ни у доба најжешчег комунизма у Совјетском Савезу, није крио да је дубоко религиозан, да је монархиста и руски националиста. Самим тим никад није био ни на линији званичне комунистичке Москве. Ипак, током деведесетих, након распада СССР-а, резигниран стањем у Русији, рекао је: „да сам знао да ће бити овако, постао бих комуниста“.
И, ето, година је 2025, и све је исто, а тако различито него оне 1972. – јер нови хладни рат улази у своју најбизарнију фазу, када један Американац и један Рус у симултанци против остатка планете аплаудирају један другом и граде неки сасвим нови, чудан свет у којем нема ничег џентлменског. Намерно или не, симболично или случајно, баш у тим данима изабрао је да такав свет напусти Борис Спаски.
Извор: НИН
