Њена неверована животна прича дуга 100 година је била испуњена многим авантурама, од којих је најпознатија она да је у 55. години прешла Хималаје и ушла у забрањени град Ласу – прва жена са Запада којој је то пошло за руком
Луиз Ежени Мари Давид је рођена у француском граду Сент Мандеу, 24. октобра, 1868. године. Како је била из богате породице, у почетку се чинило да ће њен животни пут бити сличан оном какав су имале и све друге ћерке племића: богата удаја, рађање наследника и бављење хобијима попут сликања, када би јој то обавезе дозвољавале.
Али Александра није била као оне. Иако јој је мајка била конзервативна католкиња, отац јој је био масон и сматрао је да њој треба образовање другачије од оног какво је 19. век пружао младим женама. То колико је сматрао да је припрема за реалан живот важна, сведочи чињеница да ју је 1871. године одвео да види погубљење последњих затвореника Париске комуне.
Склоност ка авантурама испољава у раној младости
Са 15 година Александра је покушала сама да отпутује за Велику Британију, али ју је породица спречила јер су младе жене тада морале да путују у пратњи. Међутим, временом, она је у својој намери успела и стигла много даље од Острва. Путовала је кроз Индију и Тунис пре него што је напунила 25 година, а Шпанију је обишла на бициклу.
Ово се сматрало изузетно модерним у то време. Постала је чланица Теозофског друштва чувене госпође Блаватске, следбенице француског географа и анархисте Елиса Реклија. Она је у њој подстакла анархистичке идеје које јој је већ усадио отац, а којима је додала и феминистичку идеологију. Све границе које је друштво тог времена наметало женама у њеном случају су полако бледеле.
Уверена да никада неће бити поштована као писац, предавач или чак као певачица ако остане сама, Александра се 4. августа 1904. удала за Филипа Нила, главног инжењера туниских железница. Упркос томе што је живела у северној Африци и непрестано путовала бродом и железницом, Александра је схватила да брачни живот није за њу. Никада себе није сматрала „срећно удатом“ женом.
Брак се распао након седам година, када је Александра одлучила да отпутује на своје друго путовање у Индију. У ствари то је била компликована одисеја и подразумевала је обилазак Египта, тадашњег Цејлона, Сикима у Индији, Непала и Тибета, и иако је рекла да ће се вратити за 18 месеци, ње није било 14 година.
Током пута кроз Мадрас, у јужној Индији, Александра је сазнала да је 13. Далај Лама морао да побегне из земље, која је тада била у рату, и да се налази на Хималајима. Од тог тренутка, њен циљ је да га упозна, а у овоме ће успети 1912. године.
Познанство са будућим сином и пут у Ласу
« Tout est vain sauf la bonté » Alexandra David-Néel, elle aussi née le 24 octobre, en 1868. La première femme à Lhassa en 1924. Une volonté de fer. A voir, sa maison et un très riche musée à Digne-les-Bains #Tibet #Bouddhisme pic.twitter.com/gyyXmAilJi
— Flament Ève (@EveFlament) October 24, 2023
Како би послушала савет Далај Ламе и научила тибетански језик, решила је да у области Сикима на Хималајима у будистичком манастиру Кумбум, проведе наредне две године. Тамо упознаје младог Тибетанца Апура Јонгдена, који јој је прво био слуга, затим ученик и на крају син ког је усвојила 1929. године.
У међувремену је у манастиру постављена и за ламу: „Живела сам у пећини на 4.000 метара надморске висине, медитирала, научила праву природу елемената и постала сам јогин. Како се мој живот само променио, ођедном је моја кућа била од камена, нисам имала ништа и живела сам од доброчинства других“. У том периоду је добила име Светиљка мудрости.
Али њен сан који је сневала дуги низ година са Јонгденом је био и остао забрањени град Ласа. До тамо су покушавали да стигну изнова и изнова, али би увек били ухапшени и враћени у Индију. На крају, да би ушли у град, Александра је направила план: њих двоје су узели пиштољ, неколико сребрњака и нешто хране, прерушили су се у просјаке и започели своје ходочашће.
„Свима смо рекли да идемо у потрагу за лековитим биљем. Јонгден се представљао као мој син због чега сам фарбала кожу пепелом. Одлучили смо да путујемо ноћу и да се одмарамо дању. Путовали смо као духови, невидљиви за друге. Једном смо морали у прокључалу воду да убацимо комад коже од чизме како би се прехранилии“, присала је у својој књизи „Пут до Ласе“.
„The Masters of the secret teachings say that the truth learned from another is of no value, and that the only truth which is living and effective, which is of value, is the truth which we ourselves discover.“
Alexandra David-Néel#BOTD pic.twitter.com/n1D6RlwkRJ
— Style minds (@style_minds) October 24, 2023
Када су коначно стигли до градских капија, пешчана олуја им је помогла да остану непримећени и да уђу унутра. После четири месеца и 2.000 километара пешачења кроз Хималаје, Александра је постигла свој циљ: била је 1924. година и она је постала прва жена са Запада која је ушла у престоницу Тибета.
Када се вратила у Европу, дочекана је као херој. Њена фотографија се нашла на насловној страни Тајмса, који ју је описао као „жену са крова света“. Уследила су и одликовања и признања: Медаља части Географског друштва Париза и Легија части.
Али након свега постигнутог и све пажње коју је добила у наредним годинама је пожелела мир, стога је купила мало парче земље у подножју француских Алпа и ту саградила кућу. Назвала ју је „Тврђава за медитацију“ и у њој наставила да чита будистичке тексотве, као и да пише авантуристичке књиге, њих преко 30. А када је зов за авантуром постао превише јак, са 67 година се одважила на деценијско путовање кроз Кину.
И ту се њено путешествије није зауставило, а једна анегдота говори да је за 100. рођендан отишла да продужи пасош уз осмех и коментар: „Никад се не зна“.
Неуморна путница је умрла непосредно пред 101. рођендан у Самтен Џонгу, а њен пепео је просут заједно са пепелом њеног вољеног Јонгдена, који је умро 14 година раније на реци Ганг.
Извор: National Geographic Serbia
