Ово је доба борбе а не равнодушности, доба у којем је посебно тешко видјети књижевну вриједност у књизи с чијим се закључцима не слажете. Политика – политика у најопштијем смислу – преплавила је књижевност до мјере која излази из граница нормале, а то је довело до наше свијести борбу која се увијек одвија између појединца и заједнице.
Kада разматрате тешкоће писања поштене, непристране критике у времену попут нашег, почињете схватати природу опасности што се надвија над читавом књижевношћу доба које надолази.
Живимо у доба у којем независни појединац престаје имати илузију да је независан. У свему што смо рекли о књижевности и нарочито у свему што смо рекли о критици, инстинктивно смо независност појединца узели као постојећу чињеницу. Читава модерна европска књижевност – говорим о књижевности протеклих четири стотине година – изграђена је на концепту интелектуалног поштења или ако вам је милије, на Шекспировој максими: „Према самом себи буди искрен“.
Прва ствар коју тражимо од писца јест да не лаже, да каже што заиста мисли и заиста осјећа. Најгора ствар коју можемо рећи о умјетничком дјелу јест да је неискрено. А то још више вриједи за критику него за стваралачку књижевност, у којој извјесна количина извјештачености и неприродности, па чак и извјесна количина очевидног сљепила не сметају тако дуго док је писац у основи искрен. Модерна књижевност је у бити ствар појединца. Она је или искрен израз онога што један човјек мисли и осјећа, или није ништа.
Kако рекох, то гледиште узимамо као готову ствар, па ипак, чим ту мисао уобличите у ријечи схватите како је књижевност угрожена. Јер ово је доба тоталитарне државе која не допушта и вјероватно не може допустити појединцу било какву слободу.
Kада споменете тоталитаризам, одмах помислите на Њемачку, Русију, Италију, али мислим да се морамо суочити с могућношћу да тај феномен постане општесвјетски. Очито је да раздобље слободног капитализма долази крају, и да једна држава за другом уводи централизовану економију коју можете звати социјализмом или државним капитализмом, како више волите. Тиме престаје економска слобода појединца, а у великој мјери и његова слобода да ради што воли, да сам изабере свој посао и да се слободно креће гдје жели. Све донедавна импликације то нису се предвидјеле. Никада се није у потпуности схватило да ће нестајање економске слободе имати икаквог одраза за интелектуалну слободу. О социјализму се увијек мислило као о некој врсти морализаторског либерализма. Држава ће се бринути за ваш економски живот и ослободити вас страха од сиромаштва, незапослености и томе слично, али неће имати потребе да се мијеша у ваш приватни интелектуални живот.
Умјетност ће процвјетати као у доба либеалног капитализма, па још и више, јер умјетник више неће бити под економском принудом.
Сада, на основи постојећих чињеница, морате признати да су те идеје изневјерене. Тоталитаризам је укинуо слободу мисли до мјере непознате било којем пријашњем добу. Важно је примијетити да контрола мисли не постоји само у негативном већ и у позитивном смислу. Не само да вам забрањује изразити – чак и замисли – извјесне идеје, већ вам диктирају што морате мислити, стварају за вас једну идеологију, покушавају владати вашим емоционалним животом и успоставити начин руковођења. У највећој могућој мјери тоталитаризам вас изолује од осталог свијета, затвара вас у универзум у којем немате мјерила за упоређивање. Тоталитарна држава настоји, под сваку цијену, контролише мисли и осјећања својих поданика барем у истој мјери у којој контролише њихове поступке.
За нас овдје важно је сљедеће питање: може ли књижевност преживјети у таквој атмосфери? Мислим да се мора кратко одговорити да не може. Ако тоталитаризам постане општесвјетски и сталан, оно што смо знали као књижевност престаће да постоји. И неће бити довољно рећи – како би у први мах могло изгледати прихватљиво – да ће нестати само књижевност постренесансне Европе.
Постоји неколико битних разлика између тоталитаризма и свих ортодоксних система прошлости, било у Европи, било на Истоку. Најважније је да се ортодоксни системи прошлости нису мијењали или барем нису мијењали брзо. У средњовјековној Европи црква је диктирала у шта морате вјеровати, али вам је барем допуштала да задржите иста вјеровања од рођења до смрти. Није вам говорила да у једну ствар вјерујете у понедјељак, а у другу у уторак. Исто се, у већој или мањој мјери, односи и на хришћанина, хиндуса, будиста или муслимана данас. На одређен начин његове мисли су ограничене, али он читав свој живот проживљава унутар истог састава мисли.
Његова осјећања нису под притиском.
Kод тоталитаризма је управо супротно. Специфичност је тоталитарне државе да контролише мисли, али да их не утврђује. Она успоставља неоспорне догме и мијења их из дана у дан. Њој требају догме, јер јој је потребна апсолутна послушност поданика, али не може избјећи њихове промјене које су узроковане потребама политике силе. Проглашава се непогрешивом, а истовремено напада сам концепт објективне истине. Узмимо груб, очигледан примјер – сваки Њемац морао је до септембра 1939. гледати на руски бољшевизам са страхом и одбојношћу, а након септембра 1939. морао је да га посматра с дивљењем и симпатијама. Ако Русија и Њемачка зарате, што се може догодити у слиједећих неколико година, догодит ће се друга, једнако снажна промјена.
Емоционални живот Њемаца, његове љубави и мржње, морају се, према потреби, промијенити преко ноћи. Мислим да не треба указивати на дјеловање свега тога на књижевност.
Јер писање је у великој мјери питање осјећања који се не могу контролисати споља. Лако се празним ријечима приклонити ортодоксном препуштању тренутка, али писање од било каквог значења могуће је једино онда кад човјек осјећа истину онога што говори; без тога, стваралачки подстицај не постоји.
Све чињенице које знамо наговјештавају да су изненадне емоционалне промјене које тоталитаризам захтијева од својих сљедбеника психолошки немогуће. То је главни разлог зашто вјерујем да уколико тоталитаризам побиједи у читавом свијету, књижевност какву смо до сада познавали, више неће постојати. У ствари, до сада је тоталитаризам имао такав утицај. У Италији је књижевност била осакаћена, док је у Њемачкој готово престала да постоји. Најкарактеристичнија активност нациста је паљење књига. Чак ни у Русији књижевна ренесанса коју смо некада очекивали није се догодила, а писци који су највише обећавали показали су изразиту склоност према самоубиству или су нестали у затвору.
Прије сам рекао да либерални капитализам очигледно иде свом крају, и можда је стога дјеловало да тврдим како је слобода мисли неизбјежно мртва. Али не вјерујем да је тако и једноставно рекао бих у закључку, рекао како вјерујем да нада у спасење књижевности лежи у оним земљама у којима је либерализам пустио најдубље коријене – у невојничким земљама, у Западној Европи и обје Америке, Индији и Kини.
Вјерујем – што не мора бити више од побожне наде – да ће иако долази вријеме колективине економије, те земље знати створити облик социјализма који није тоталитаран, у којем ће слобода мисли успјети преживјети нестајање економског индивидуализма. То је, у сваком случају, једина нада за коју се може ухватити свако ко се брине за књижевност. Ко год осјећа вриједност књижевности, ко год види средишњу улогу коју она има у развоју људског искуства, мора такође видјети да је супротстављање тоталитаризму питање живота и смрти, без обзира да ли нам је наметнут споља или изнутра.
Џорџ Орвел
Говор на ББЦ-ју, Прекоморска служба. Објављено19. јуна 1941.
